×

Антон Павлович Чехов (1860-1904)

Аутор: Давид Алић, редитељ

Мит каже да су последње речи Антона Павловича Чехова, на његовој самртној постељи, биле – „Дајте ми још једну чашу шампањца.“ Када су му је донели, полако је попио наискап, окренуо се на бок и издахнуо.  Умро је од туберкулозе 15. јула 1904. године у Баденвајлеру у Немачкој, а само пола године пре своје смрти присуствовао је проби свог последњег написаног комада „Вишњик“ у МХАТ-у (Московский Художественный театр). Као лекар, додуше несвршени - никада није успео да заврши последњих пар испита, иако га то није спречило да се цео живот бави медицином, непогрешиво је и безнадежно знао да му се крај приближава те је у последњих седам година свог живота написао своје најбитније комаде. Цео свој кратки живот посветио је, како он сам каже, двема женама којих је тако страсно желео да се одрекне – медицина, као законита супруга, и књижевност, као љубавница. И заиста - Чехов никада није могао ни самог себе да разуме, да ли више воли медицину или Позориште?

А. П. Чехов и Лав Николајевич Толстој, 1901. г.
A. П. Чехов
Премијера представе ,,Галеб'' у режији Г.П. Карпова - петербурски Александријски театар 17. октобар 1896.

Од Позоришта је бежао у болницу, а бег од болнице је тражио у Позоришту. Истина је да је Чехов остао упамћенији као писац него као лекар и вероватно се сматра највећим драмским писцем руске књижевности. Сматра се зачетником психолошког реализма у драми, написао је око петнаест драма (неке никада нису пронађене или су уништене). Такође се сматра најзначајнијим писцем кратке приче, приповетке и хумореске. „Љубав даје крила, али их и поткресује“ изјавио је једном приликом и та га је реченица, као неки црни вео изнад главе, пратила целог живота. Наиме његово здравствено стање се рапидно погоршавало услед расправа око Позоришта и његових комада које је углавном припремао МХАТ на челу са Константином Станиславским и Владимиром Немирович-Данченком.  Могло би се лако рећи да је двојац најпрестижнијег позоришта у Москви највећи Чеховљев непријатељ, али такође је чињеница да Чехов не би постао Чехов да 1897. године није отворен МХАТ и да Владимир и Станиславски нису довели Чехова у своје позориште.

Чеховљеви сукоби са Станиславским су углавном настајали око тога што је Чехов био незадовољан како Станиславски тумачи његове комаде. Чехов је Галеба написао као комедију, а Константин је стално од комада правио драму. У преписци између Чехова и Олге Книпер (његове супруге коју је и упознао у МХАТ-у, а касније је и оженио) стоји следеће: „Зашто на плакатима и у новинским огласима мој комад тако упорно назива драмом? Немирович и Константин очигледно виде у мом комаду нешто што ја нисам написао, и могу да се кладим како они нису пажљиво прочитали мој комад!“
Но, Станиславски као велики познавалац и стваралац Позоришта, осетио је тадашњу публику и политичку ситуацију у Русији, те револуцију која се спремала. Ти њихови непрестани сукоби резултирали су тиме да је публика обожавала Чеховљеве комаде.
У његовим драмама се наизглед ништа не догађа, нити постоји неки конкретан драмски сукоб, све се одиграва у самим ликовима и њиховим осећањима; време у његовим комадима одаје утисак као да је стало, а опет сваки од ликова се суочава са пролазношћу времена и немогућности да га задржи. Сви комади се одигравају на неким летњиковцима и руским забитима, далеко од градске вреве, пак је онда и логично поставити питање: oдакле толика потреба за Чеховим тада када се на улицама одигравало нешто толико другачије од његових комада? Наравно, имао је и он своје падове, али су представе по његовим комадима знале да доводе публику до егзалтације, па је тако 1889. на извођењу његовог комада Иванов, публика направила толике немире и сукобе да је и полиција морала да интервенише. А сам Чехов, као да је од најранијих дана пронашао одговор на ту мозгалицу – „Зашто је живот руског Цара занимљивији од живота његове собарице?“ – говорио је Антон Павлович Чехов.

А. П. Чехов са супругом Олгом Книпер Чехов, 1901
Чехов чита Галеба глумцима Московског Уметничког театра, 1898
„Ујка Вања“ на сцени Московског уметничког позоришта, у режији К.С. Станиславског и В. И. Немирович-Данченка, 1899

Антуша Чехонте, псеудоним под којим је Чехов почео да пише своје кратке приче, пре него што је и дошао у Москву, оставио је још у најранијим почецима његове каријере велики значај на Руски народ. Наиме, Чехов је сав свој рад посветио тзв. малом човеку, не великим јунацима и херојим, већ обичном простом грађанину. Успео је да се не везује за своје ликове, већ да прича просте животне приче, и баш то је оно што је било потребно руском становнику, који је сав напаћен и сиромашан имао са чиме да се поистовети. Чехов им је подарио на стотине приповедака које су створиле еру за себе, али и књижевну револуцију. У самом почетку Антон уопште није био свестан своје славе и популарности, чак је и говорио – „Да сам знао да ме читају, не бих писао тако, по поруџбини.“ Писац Иванова, Галеб, Ујка Вања, Три сестре, Вишњик, Дама с псетанцетом, Степа итд.; добитник многобројних награда и државних одликовања, личност која стоји раме уз раме са великим Шекспиром, једна од најнепротумаченијих личности у новијој историји човечанства, 29. јануара 1860. рођен је у тадашњем градићу Таганрогу, на неких деветстотина педесет километара од Москве. Као треће од шесторо деце, са врло тешким и строгим детињством, борио се и постао један од највећих икада – Антон Павлович Чехов.

© ГРАДСКО ПОЗОРИШТЕ СЕМБЕРИЈА БИЈЕЉИНА
Powered by limun.co