×

Историја позоришног живота у Бијељини

Почетак, прије 150 година

Прва позоришна представа у Бијељини одиграна је 1873. године. То је била трагедија „Милош Обилић“, коју је написао Јован Стерија Поповић, а извели су је глумци Српског позоришта Фотија Иличића из Новог Сада.

Изградњом хотела Дрина 1892. године, Бијељина добија салу у којој се могу изводити представе и други сценски прикази.

Године 1894. Јован Дучић је приказао Бијељинцима Стеријину трагедију „Светислав и Милена”, у којој су играли домаћи глумци, а и сам Дучић.

Јован Дучић, аутор прве бијељинске представе
Стари хотел Дрина
Љубиша Иличић, син Фотија Иличића и члан његове позоришне трупе
Како се наставило, прије 90 година

Крајем 1934. године одржана је оснивачка скупштина позоришта, а Шапчанин Бошко Протић новој установи је дао име Омладинска група „Сцена”. Одабрана је и прва представа - Нушићев „Свет”, која је сљедеће године, 18. фебруара, одиграна у новој сали Соколског дома. Једну од главних улога играо је професор бијељинске гимназије Манојло Чучковић, његов колега, велики сликар Миленко Атанацковић урадио је сценографију, а трећи гиманзијски професор, Никола Лопичић, објавио је приказ представе у новинама. Успјех је био огроман, а позориште је било право откриће.

Позориште „Сцена” је до 1941. године, за својих седам година постојања, имало чак 36 премијера. Позориште је гостовало у другим градовима, а у Бијељини су гостовали тадашњи славни позоришни умјетници, попут ненадмашног Добрице Милутиновића и оперске диве Бахрије Нури Хаџић.

Миленко Атанацковић, аутор прве бијељинске сценографије
"Соколски дом"
Бахрија Нури Хаџић, оперска дива
Нови почетак у новој згради, прије 70 година

У току Другог свјетског рата рад Сцене је прекинут, а послије ослобођења позориште је наставило рад као секција КУД-а „Радојка Лакић”. Од 1946. до 1953. године изведено је 15 премијера, а својеврсна спона између предратне и тадашње, послијератне позоришне сцене, био је Арсен Ацо Симић, права легенда бијељинског глумишта. Он је био један од оснивача „Сцене” и тумач једне од главних улога у првој представи „Свет”, али и редитељ више од 20 представа.

Након пресељења биоскопа у нову зграду 1951. године, позориште добија простор бившег биоскопа који адаптира и прилагођава својим потребама. Десетог децембра 1953. године, позориште престаје да буде дио КУД-а и постаје самостално Аматерско позориште „Сцена”.

Прва представа у новој згради - „Шума” Николаја Островског, одиграна је 1. јануара 1954. године. Нова зграда у центру града толико је подстакла позоришне ентузијасте, да је сваке године играно по пет или више премијера, што је и за многа професионална позоришта у то вријеме било недостижно. Ту су се окупили бројни глумци, редитељи, шминкери, мајстори кројачи, сликари, махери за бину и свјетло, суфлери, помагачи свих врста, људи који су, макар ношењем плаката, жељели да учествују у нечему тако важном, у нечему што је од касабе стварало град.

Стара зграда позоришта
Милан Госпић у представи „Зулумћар“
Сцена из представе „Вук Бундало“
„Привремено урбанистичко рјешење", прије 55 година

Пројектом реконструкције центра града из 1965. године, локалне власти одлучују да сруше зграду позоришта уз обећање да ће се градити нова зграда позоришта, која ни до данас није саграђена. Позориште „Сцена” је било понос града, најугледнији људи су долазили да се прикључе екипи или помогну на други начин. На свом врхунцу - 1966. године, позориште „Сцена” је имало 120 чланова, 300 ученика у пионирској и омладинској секцији, професионалне редитеље и људе у сваком позоришном еснафу. Квалитет позоришта су доказивале награде које су освајане на многим фестивалима. Значајан допринос позоришту у том периоду дали су: Сафет Башагић - професионални редитељ, глумци Богдан Госпић, који се прославио монодрамом „Ја, Суљкан, рудар, пемзија”, Емин Салихбеговић, Емин Хазуровић, Алма Муламустафић, Зора Ђокић, која је добила награду за главну женску улогу 1971. године, Жарко Мићић, који добија награду за мушку улогу 1973. године, Стојанка Ђукановић, која на југословенској позоришној смотри у Призрену 1976. године добија награду за најбољу улогу, у представи „Из мрака”, редитеља Емина Салихбеговића. На јубиларном 20. фестивалу позоришта БиХ, бијељинска представа „Столица која се љуља” добила је чак шест награда. Награде за глуму добили су Богдан Госпић, Осман Чорбић и Живојин Трифуновић, а за режију Слободан Петровић. Изузетно запажена је била и премијера драме „Прљаве руке” Жан Пол Сартра 1981. године, у режији Бориса Ковача из Београда, са глумцима Емином Хазуровићем, Османом Чорбићем, Слађаном Пајчић, Жарком Мићићем и Славком Видаковићем.

Представа „Лажа и паралажа“
Представа „Командант Сајлер“
Представа „Омер и Мерима“
Узлет сретних осамдесетих, прије 40 година

Доласком Мирослава Вајагића Албаније на чело бијељинског позоришта, оно постаје отворено према великим центрима, са жељом да искорачи из мимикријског дилетантизма. Иста естетика се без иједне измјене у репертоарском и организационом смислу наставља и кроз управниковање Владимира Софренића. Обрад Радуловић, редитељ из Београда, режирао је само двије представе, али на такав начин да је то одјекнуло као сензација у цијелој БиХ. „Мандрагола” Николе Макијавелија имала је необичну поставку и одличнo извођење, па је добила прегршт награда на фестивалу Међурепубличке заједнице културе „Сава” и на 27. фестивалу позоришта БиХ, кад је Емир Јолдић добио специјалну награду стручног жирија за глуму. Сљедећа Радуловићева представа „Хеј, Џули”, по мотивима Шекспирове трагедије „Ромео и Јулија”, играна је у Градској галерији, а њен завршни чин игран је напољу - на тргу, што је у оно доба била незамислива новина.

Под вођством омладинског координатора Салема Чорбе, млада екипа „Сцене” 1988. године припрема представу „Хероји биједе” коју потписује тада млади редитељ Душан Тузланчић. Рађена, у то вријеме револуционарним поступком, готово физичког театра, представа је примљена као апсолутно освјежење на позоришној сцени и бива вишеструко награђивана. Године 1989. Тузланчић потписује и сљедећу режију за представу „Црна рупа” Горана Стефановског. На републичком фестивалу у Бугојну ова представа тријумфује - најбоља представа, најбоља режија, сценографија (Емир Гељо), главна мушка улога (Амир Ћосић) и специјална награда за графички дизајн Мирославу Вајагићу и Слободану Крстићу. Амир Ћосић је добио награду за најбољу улогу и на југословенском фестивалу исте године, Богдан Госпић је добио специјално признање, а Душан Тузланчић специјалну награду за режију.

На крилима успјеха, 1990. године, позориште из званичног назива избацује ријеч аматерско, те постаје Градско позориште „Сцена”. Тих година, позориште на кориштење добија и стари магацин, у данашњој улици Патријарха Павла, а завршава се и пројекат адаптације и реконструкције. У годинама које су појели скакавци, нестају сви трагови да је позориште икад располагало својим простором у будућој пјешачкој зони.

Још један комад Горана Стефановског „Дупло дно” режирао је Душан Тузланчић 1990. године, а представа је добила признања на фестивалу Међурепубличке заједнице културе „Сава” и била једина бијељинска представа која је икад доспјела на београдски БРАМС. Представа „Злочин на козјем острву” Уга Бетија, у режији Душана Тузланчића, одиграна је амбијентално, маја 1991. године. Та друга половина осамдесетих доноси највећи број награда и учешћа на фестивалима у историји позоришта у Бијељини. Глумци Емир Јолдић, Амир Ћосић, Свјетлана Миладиновић , Амра Узунић, Александар Атић и други оставили су креацијама и наградама најдубљи траг у успјешној другој половини осамдесетих.

Плакат представе Црна рупа
Плакат представе Мандрагола
Плакат представе Људи с југа
Нови ресет, тужних деведесетих, прије 30 година

Премa тексту Исидоре Бјелице, у режији Душана Тузланчића, усред рата - октобра 1993. године, излази представа „Сага о УНПРОФОР-у” у којој су играли познати глумци из Београда, Новог Сада и Сарајева: Слободан Ћустић, Драгана Мркић, Борис Радмиловић, Небојша Шурлан и други. Званичну продукцију преузима Дом омладине Бијељина, сценографију потписује Емир Гељо, костиме Загорка Стојановић, а ауторску музику Драган Максимовић. Била је то прва позоришна представа у историји РС, и једна од првих премијера на територији комплетне БиХ у току рата. Један од куриозитета који вриједи забиљежити да је то ваљда једини пут у историји Бијељине да су из Београда гледаоци дошли на премијеру организованим аутобуским превозом. Остаће забиљежено да су у публици те вечери били: Петар Божовић, Коста Бунушевац, Ксенија Зечевић, Небојша Пајкић, Драгош Калајић и многа друга позната лица. Нажалост, одмах послије те представе позориште је на више од деценију, престало са радом.

Исидора Бјелица
Дом омладине
Слободан Ћустић
Нови миленијум и нови почеци, прије 15 година

„Слобомир П Универзитет“ у Бијељини отвара одсјек за глуму на Академији умјетности 2006. године, те 2010. године Бијељина добија прве дипломиране глумце. Класе на овој академији водили су професори: Љиљана Благојевић, Иван Бекјарев, Југ Радивојевић, Игор Дамњановић и Дејан Цицмиловић. Прву класу глуме у историји Бијељине уписују:

Катарина Рисојевић, Сандра Решић, Милош Јелисавац, Гаврило Јовановић, Радан Вилотић, Ненад Благојевић и Иван Петровић.

У међувремену и Универзитет „Синергија“ у Бијељини отвара одсјек за глуму. На оба ова Универзитета свој рад као асистенти започињу и бијељински дипломирани глумци: Иван Петровић, Ненад Благојевић, Данка Игњатовић и Николина Богдановић.

Прву ваннаставну активност бијељинских студената биљежимо 2008. године, када студент Иван Петровић и тадашњи директор Центра за културу, проф. Михајло Трифковић, са групом аматера успијевају да организују и направе представу „Мирандолина“.

Током студирања бијељински студенти глуме оснивају Удружење грађана Театар „Убунту" којe je у периоду од оснивања 2009. године извело преко 20 премијера, углавном за дјецу и младе.

Паралелно са Театром „Убунту" у бијељинском позоришном животу периодично функционишу и УГ „Театар младих", „Талија" i „Еден" који су успјели да остваре по неколико представа. УГ „Талија" покушава да оживи позоришни живот акцијом „Четвртком у позориште" која успијева да потраје једну сезону.

Рад свих ових удружења био је заснован искључиво на великом ентузијазму оснивача и жељи да Бијељина коначно добије позориште, а најчешће замире након неколико година због недостатка средстава.

Биљежимо неуморне ентузијасте тих година, глумце Ивана Петровића, Радана Вилотића, Ненада Благојевића, Данку Игљатовић, Сашу Икановића, младог студента режије Радета Радовановића, Жељка Остојића, Бориса Секулића....

Сви су они у тим годинама уградили дио себе да се искра позоришта не угаси и, једном заувијек, претвори у пепео.

I и II класа глуме СПУ, 2007.
"Магареће године" - студентска представа, 2009.
Представа "Мирандолина", 2009.
Позориште за дјецу – посљедњих пола деценије

Од 2016. године, група професионалних глумаца окупљена под окриљем туристичке агенције „Happy Travel" из Бијељине започиње пројекат под називом „Позориштанце Маслачак". Вишегодишња реализација тог пројекта показује глад позоришне публике, поготову оне најмлађе. У оквиру овог пројекта за непуне 4 године одиграно је преко 50 премијера са преко 3.000 извођења у Бијељини, БиХ и окружењу. Слободно се може рећи да кључну улогу у другој деценији 20. вијека у Бијељини, када је позориште у питању, одиграла управо ова туристичка агенција. Десетине хиљада најмлађих су захваљујући њој видјеле позоришну представу, училе се шта је то стални репертоaр и стварале потребу за позориштем. Професионални глумци нису одлазили из Бијељине, имали су ангажман, тренинг и примања. Свима је било лакше да дочекају дан када ће Град коначно основати професионално позориште, што се и десило у јесен 2019.

"Штрумфови", 2017.
"Капетан Џон Пиплфокс", 2019.
"Пепељуга", 2019.
© ГРАДСКО ПОЗОРИШТЕ СЕМБЕРИЈА БИЈЕЉИНА
Powered by limun.co