×

Јован Стерија Поповић (1806-1856)

Аутор: Валентина Видаковић, професорка српског језика и књижевности

У тренутку рођења „оца српске драме”, а ријеч је о 13. јануару 1806. године, његов родни Вршац један је у низу градова моћне Аустроугарске монархије. Мјесто рођења обликоваће његов животни пут. Није се тај живот разликовао много од живота већине српских интелектуалаца из Угарске. Увидом у биографију многих од њих издвајају се  општа мјеста – стекли су високо образовање, углавном су били правници, имали су снажно развијено национално осјећање, поглед им је често био усмјерен на дешавања јужно од Саве и Дунава. У датим оквирима протицао је и Јованов живот.

Јован Стерија Поповић
Стеријина Покондирена тиква, Дејан Мијач, 1973
Стеријина Лажа и паралажа, Аматерско позориште Сцена, Ружица Илић, Милан Илић и Бесим Муламухић

Одрастао је уз оца трговца, Грка, и мајку Српкињу која је у дјечаку пробудила љубав према умјетности. Стеријина склоност према духовном свијету може се објаснити и његово крхком тјелесном грађом. Чини се да је дјечак у свијету књига тражио лијека за своју усамљеност. А од каквог свијета је бјежао сазнаћемо читањем његовог „Кир Јање”.

Привилегија одрастања у Аустроугарској у деветнаестом вијеку било је квалитетно образовање доступно готово сваком заинтересованом младом човјеку. Стерија је кренуо путем знања и водио је жестоку борбу са оцем који тај пут није подржавао јер је ковао другачије планове за свога сина. Класично гимназијско образовање стицао је у Сремским Карловцима, Темишвару и Пешти, а права је студирао у Кежмарку. Већ у школској клупи почиње да пише пјесме по узору на класичне пјеснике и то на латинском језику.

Након завршених студија права вратиће се у Вршац и радиће као професор латинског, затим као адвокат. Подстакнут политичким промјенама у Србији одлази 1840. године у Крагујевац да ради као професор природног права, а убрзо након тога ће постати начелник Министарства просвете. Посветиће се начелничком послу и иза себе ће оставити  одлуке које су видљиве и данас. Он је одлучио да час траје четрдесет пет минута, увео је физичко васпитање као предмет, подстакао је доношење закона о заштити културних споменика, борио се за оснивање Народне библиотеке, Народног музеја, Академије наука. Године које је провео у тадашњој Србији  заправо су године борбе човјека који је искрено желио да помогне младој држави у настајању, полузависној кнежевини, да створи све оне институције које би биле симболи њеног културног идентитета. Десило му се оно што и многима, сагорио је у том заносу, сукобио се са политичарима и тужан и незадовољан напустио је службу и вратио се у Вршац 1848.године.

Мада је најпознатији као драмски писац, Стерија се није у свом књижевном раду ограничио само на драму. Био је он и романописац, пјесник, критичар, школски писац, а бавио се и филолошким питањима. Његове књижевне узоре треба тражити у Доситеју, Миловану Видаковићу, Лукијану Мушицком. Стилски, у његово стваралаштво уткали су се сентиментализам, класицизам, предромантизам. У својим најбољим комедијама он се приближио и реализму.

Најважније подручје његовог рада јесте драма. Код њега се смјењују „жалосна позорја”, како он назива историјске трагедије, са „веселим позорјем”, комедијом. Комедије увијек имају наглашен дидактички карактер јер Стерија жели да исправи, лијечи и „осоли мозак грађанству”. Често су његове комедије и друштвено ангажоване јер он се бави конкретним појавама свога доба и своје средине. Његов узор јесте Молијер (преводио је његове драме), али Стерија одустаје од класичне комедије јер њега не интересују општељудски пороци него слабости људи из непосредног окружења. Одступање од типа класичне комедије огледа се и у томе што код Стерије нема срећних завршетака.

Јован Стерија Поповић
Стеријини Родољупци, Дејан Мијач, 1986.
Стеријини Родољупци, Дејан Мијач, 1986.

Имајући у виду чињеницу да нас је насмијао много пута, као и да ће то чинити у годинама пред нама, поражавајући су детаљи из посљедњих година његовог живота. Вративши се из Србије, наредне године, све до своје смрти Стерија проводи живећи тихо, повучено. Разочаран је, болан и тужан. Живи у атмосфери своје збирке пјесама „Даворје” због које га књижевни историчари сматрају „најдоследнијим песимистом'' у читавој српској поезији. Преминуо је 1856. године. Сахрањен је у свом родном граду.

Да ли сте знали?

Стеријин дјед по мајчиној линији био је сликар Никола Нешковић.

Написао је два романа - „Бој на Косову” и „Роман без романа”.

Најзначајнији српски фестивал, Стеријино позорје, одржава се сваке године у Новом Саду, у мјесецу мају.  Замишљен 1956. године првобитно као фестивал на коме ће се изводити само Стеријина позорја, временом је постао фестивал на коме се изводе драме  јужнословенских аутора.

Стеријина награда сматра се најзначајнијом позоришном наградом. Добитници те награде добијају националну пензију.

© ГРАДСКО ПОЗОРИШТЕ СЕМБЕРИЈА БИЈЕЉИНА
Powered by limun.co