×

Комедија ометена у развоју

06.02.2020. године
премијера
85 минута
трајање
Миливоје Млађеновић
Душан Тузланчић
редитељ
Ерика Вујић
сценографкиња
Биљана Гргур
костимографкиња
Иста Степанов
сарадница за сценски покрет
Саша Латиновић
сарадник за сценски говор
Душан Секулић
аутор музикe
Мирослав Делић
шеф технике / мајстор свјетла
Михајло Мршић
мајстор тона
ОNE STUDIO
дизајн звука
Ерика Вујић и Владимир Топалов
израда сценске опреме
Драгана Гвардијан и Рената Терзић
израда костима
Горислав Видаковић
шминка и фризура
Анамариjа Радановић и Зоран Симић
асистенти шминкера
Владимир Топалов
поставка сцене
Мирза Јунузовић
декоратер / реквизитер
Младен Лакић
декоратер / гардеробер
Игор Кајмаковић
промо материјал
Бојан Петричевић
фото / видео
Љиља Лукић и Зоран Симић
онлајн маркетинг
Играју
Иван Петровић
ПАНУРГИЈЕ - великаш и бивши војсковођа, решен да се жени, у стварности ВОЂА ТРУПЕ И РЕДИТЕЉ, до блесавости одан позоришту.
Михаило Максимовић
БРАТ ЈОВАН - калуђер, његов најоданији пријатељ, у стварности КОМИЧАР, а можда и није...
Душан Ранковић
ЧЕМЕР-ЉУТИЦА - некадашњи савезник, а сада љути противник Панургијев, у стварности ДРАМСКИ ГЛУМАЦ У ПОКУШАЈУ, несретник...
Ненад Благојевић
ХУКАБУКА - капетан у војсци Чемер Љутице, сав по пропису, сем кад је насамо у ратном друштву, у стварности ЈЕДВА НЕКАКО ГЛУМАЦ.
Вања Кртолина
КАПЕТАНИЦА - жена Хукабукина, опајдара жешћа, у стварности ЗГОДНА МЛАДА ГЛУМИЦА, са свима добра, па како ко схвати
Мирна Јовановић
МАГДАЛЕНА - хришћанка смерна кад год јој то затреба, али опет пусто женско, у стварности ПРОВИНЦИЈСКА ПРВАКИЊА
Марија Новаковић
СИБИЛА - врачара, у стварности БЛЕСАВА МЛАДА ГЛУМИЦА, нико нема појма што је она стално нервозна
Игор Кајмаковић
ТИПИЧНА СЕЉAЧИНА - сумња у све, а нарочито му је сумњиво позориште, представник позамашно битне масе
Љиља Лукић
КОБАЈАГИ ГРАЂАНКА - има нека знања, само не знамо која, како стечена и чему служе
Данило Петровић
ГЛАС ОСВЕШЋЕНОГ - једна права реткост
Ријеч писца

Прираштај становништва је најјача војна одбрана града. Ова мисао ми се врзма годинама, као сублимација треће Раблеове књиге Гаргантуа и Пантагруел у којој Панургије одбацује накитњак и оружје и хоће да се жени, да ратна разарања подреди стварању новог човека, животу. Жеља ми је била да из грандиозног Раблеовог дела дестилишем сценске слике у којима ће се артикулисати тај виталистички тријумф телесности. Почетак рада Градског позоришта Семберија у мом родном крају, додатно ме подстакао да овој расправи о проблему односа мушкарца и жене додам оквир о стварању театра који игра ову комедију. Тако се прва представа бијељинског позоришта до извесне мере претворила у програмску објаву позоришног живота.

Миливоје Млађеновић

Ријеч редитеља

„Коме треба истина? Коме је она добра донијела? Лаж је мајка доброг расположења“, каже једна јунакиња овог комада.

Шта је истина, а шта лаж?! Да је женско међуножје мање битно од мача или крста? Да међу великим ратницима нема инфанта, шизофреника, тананих душица или једноставно људи које жене баш толико и не привлаче? Да монаси немају ама баш никаквих емотивних дилема? Да позориште не може да узвиси провинцијски дух? Да није гласнија једна грлата будала него сто паметних и финих људи? Траже на то одговоре ликови у овој драми, правећи позориште.

Бјеже у XVI вијек да би пробали истину да умотају у обланду, а реална стварност их стално враћа напријед, у XXI вијек. Враћа напријед? А како назвати мјесто и вријеме у којем позориште политичари покрећу и гасе потезом оловке, ратни профитери једини могу да спонзоришу, а антички хор не чине мудри, него грлати? Повратак напријед. Или је правилније  напредак назад?

Може драмски писац да престане да иде у позориште. Редитељ и критичар, такође. Они свеједно имају неко своје позориште, у својој глави. Само глумац не може без правог позоришта.

 Јер само у правом позоришту, кад се завjеса спусти, аплаузи утихну и патоси попадају, а глумци као кловнови послије циркуса крену да скидају шминку, постоји један тон у желуцу.

То је тон истине. Праве. Оне коју публика (готово) никад не чује.

Душан Тузланчић

Франсоа Рабле

У петнаестој години већ је био у фрањевачком манастиру као искушеник. Франсоа Рабле ипак напушта манастир.  Најприје је уписао правни факултет у Поатјеу. У међувремену, стекао је још једну диплому: ни мање ни више него медицинских наука! Двије године касније био је именован за главног љекара највеће болнице у Лиону. Док је лијечио људе, бавио се и књижевношћу. У то вријеме настала су Раблеова најзначајнија књижевна дјела. Као доктор медицинских наука, од 1537. године предавао је медицину у Монпељеу и писао медицинске књиге. Био је један од најпознатијих љекара у својој земљи. У проучавању анатомије користио је тијела преминулих и његово знање није се могло мјерити са оскудним познавањем медицине његових савременика.

Најзначајнија дјела Франсоа Раблеа била су сатирични романи у стиховима „Гаргантуа” (1534) и „Пантагруел” (1533). У џину и ждероњи Пантагруелу, сину џина Гаргантуе, многи су препознали Анрија II, краља Француске, али и Карла V. Рабле се бранио тврдећи да то није тачно. Објашњавао је како име главног јунака потиче од грчке ријечи панта, што значи све, и арапске ријечи груел, што значи жедан (будући да је јунак рођен у вријеме су- ше). Јер, ништа слично до тог времена није написано у Француској. Рабле је показао смисао не само за комедију већ и сам језик, за монолог, дијалог, стварајући један особен свијет из маште. По свој прилици, Рабле је умро 9. априла 1553. године у Пaризу.

Рабле и Винавер

Велика је срећа што је Раблеова дјела „Гаргантуа” и „Пантагруел” на српски језик превео Станислав Винавер (1891-1955), велики пјесник, преводилац, савршени познавалац језика и ријетко обдарени филолог. Франсоа Раблеа Винавер сматра језичким генијем: „Велики део његовог смеха не долази само од ситуација, изненађења и тријумфа људских особина над механичким, него долази од самог језика: од оне слободе у игри речима, у игри граматиком и синтаксом... Рабле влада могућностима свога језика, француског, и тако се утисак игре и слободе код њега пење до већих и пространијих видика, но код било и једног писца света. Рабле је непреводљив, просто зато што тражи од преводиоца исту ту игру с језиком - а ту је игра мало коме дата. Рабле кује речи, барата њима као мађионичар, упућује их где му се прохте и како захте. Отуда она његова беспримерена ведрина и лакоћа: израз је лак и лакши него лак; чини нам се да речи, ето, послују за нас, и да оне сав напор примају на себе место да и ми сами запнемо.”

Винавер у једном свом тексту  нуди одговор на питање зашто је  превод романа „Гаргантуа и Пантагруел” међу најбољим пре- водима свих преведених књига на српски језик. „Својим преводом Раблеа хтео сам да се одужим своме родном језику, који је диван, крепак и изванредно изразит - и ведро слободан. Без љубави према српскоме, не верујем да би ми превод прешао границе које се морају прећи да бисмо се иоле приближили Раблеу. Превести Раблеа - значи волети Раблеа, али пре свега волети свој језик необузданом љубављу, која једина налази праве обрте: крајње слободе природности и безмерне прикладности. Нападали су ме неки педанти; они верују само у буквалне преводе оваквих ремек-дела, која се у ствари само могу - препевати. Без компромиса. Сви компромиси у том правцу ми изгледају кобна литерарна политика. Литература мора да одбаци све што је мртво. Напред се иде само са великом литературом која је до краја верна себи.”

Галерија
© ГРАДСКО ПОЗОРИШТЕ СЕМБЕРИЈА БИЈЕЉИНА
Powered by limun.co