×

Милка Гргурова-Алексић (1840-1924)

Аутор: Јелена Калајџија, МА професор књижевности и језика, библиотекар

Било који текст о Милки Гругровој, почеће готово преписивачки и помпезно:  да је ријеч о српској Сари Бернар, да је била изванредна "трагеткиња", да је била "једна од највећих “мимских" уметница на словенском Југу", а неће мањкати ни та несрећно-срећна брачна страва, која је донекле била искушење пред откриће онога што би биле даске за вјечност.

Млада Милка Гргурова
Поштанска марка са ликом Милке Гргурове, 2007.png
Милка Гргурова (Урош Предић - уље на платну, 1918)

Трач-колумна гласи да је несрећни, врло вјероватно и принудни, брак са извјесним, добростојећим трговцем Матићем, плодио једно чедо (Евицу) и Милка се вратила родитељима Сави и Софији (за љубитеље генеалошких стабала) који су, након породичног банкрота наречени брак за богатог зета и уговорили, рекло би се изразито прогресивни за своје вријеме били, па су тако постали, након нешто опирања и истински стожер (или пак прање савјести) да се након великих приватних искушења Милка оствари као изванредна умјетница и то не само као глумица већ и далеко шире! Великог удјела у томе имали су тетак Стеван Брановачки и породични пријатељ Василије Коларић, преко којих ће и ступити у познанство и историјску сарадњу са Јованом Ђорђевићем. За оно доба и за вијеки историје, биљежи се као жена културе. (А за баш тешке позитивисте, да, имала је касније још један брак, са Константином Алексићем, који је потрајао до његове смрти 1896. године).

Но, лијепо је знати мало шири контекст или макар усмјерити читање о овој жени културе управо као парадигму комплетног живљења у умјетности. A ништа мање продорности коју је оксиморонски, тихо, спроводила у своме вијеку.  Које су могућности запослења српске жене у 19. вијеку у Царевини Аустрији, можда тек да буде учитељица, након дјевојачке школе, ако је имала ту срећу, а почетак рада Српског народног позоришта отворио је могућности ширих размјера, па је и Милка прве четири године професионалне глумачке каријере (1864-1868) провела управо овдје. Смионост и таленат воде је међу првих десет глумаца чланова СНП-а у Београд, отварањем Народног позоришта, а крај ње ансамбл у настајању чинили су: Љубица Коларовић, Марија Аделсхајм-Поповић, Милева Рашић, Лазар Поповић, Димитрије Коларовић, Ђорђе Пелеш, Алеска Савић, Никола Рашић, Марко Станишић и Младен Бошњаковић. Потребе позоришта у вријеме у којем живи и ствара (рођена је у Сомбору 1840, а упокојила се у Београду 1924) веће су и захтјевније од тога да се припрема за улоге, што је према писаним траговима и те како приљежно чинила.  Образована, али не сувом теоријом, већ је то образовање ресила интелигенција, жива машта, а богатила наглашену професионалну савјест, чему је полиглосија доносила осим пуког језичког знанства и ширу спознају различитости култура, али и идеаологија, навика, обичаја и обичавања... Милкина љубав према позоришту сабрала је све таланте и оставила најбоље што се могло за препричавање до наших дана. Све то је резултовало мноштвом превода драмских комада, а биљежи се да је имала дикцију пар екселанс која је отворила преко 400 ликова, карактера, у многобројинијм изведбама (Шекспирове Јулија, Дездемона, Катарина, Шилерове Лујза и Марија Стујарт, Расинова Федра, Јакшићева Јелисавета Костићева Анђелија... међу најчешће спомињаним животна улога Скриба и Легувеа Адријана Лекуврер) . Чак се биљежи и податак да је била изузетно инспиративна у томе смислу да су аутори писали улоге спрам њених изванредних потенцијала, а да је са 25 година активне глуме на врхнцу славе била у периоду 1870-1889.

 Да је постојао сувишак, који увијек постоји код великих талената, показује и заоставштина књижевног стваралаштва. Ипак у сјенци малог броја жена, Гргурова оставља прозе, смјелије и богатијег стила него што су то друге списатељице, које смо чешће склони спомињати, какве су засигурно Исидора или каснија Димовска. И ту је било борбе да се објаве како ауторске прозе, аутобиографске, али и преводи, али писала је у часопису Литерарног одбора Женског друштва чија је била чланица, Домаћица, у календару Српкиња, Босанској вили , Женском свету, Лучи, Бранковом колу, Зори, Грађанину, Београдским новинама, Позоришном листу, Виделу, Цариградском гласнику, Вечерњим новостима... Прву књигу прича објављује, уза сву неимаштину, о сопственом трошку 1897. посветивши је почившем супругу који је био истински заслужан за књижевно прегнуће. А уз дозволу Едмона Абуа, објављује превод његових проза под насловом Париски бракови.

Милка Гргурова, у костиму представе крајем XIX вијека

 

Биљежи се да се након пензионисања 1902. поново на даске, али посљедњи пут стала на молбу Драгутина Илића на сцени београдског Народног позоришта  као Јаквинта, други извори наводе да је ријеч о мостарском дилетантском позоришту. Симболички јасно, Илићи су држали у својој кући и својим пријатељевањима српску културну сцену, не само књижевну дакако живом и јаком.

На залагање Милана Грола, након што јој је кућа у Првом рату изгорјела,  управа Народног позоришта додјељује јој кућерак у дворишту позоришта Мањеж, гдје ће дочекати свој крај гледајући на полазнице глумачко-балестке школе чија је учионица била крај њене собе.  Гледајући како стасава умјетност.

Како то бива печал великих талената, неправде су биле на сваком кораку и читав живот, иако испуњен бескрајно полезним радом, мјестимично је тиштала сиротиња, заборављање од стране институција за чија је оснивања и сама била заслужна и званичника. Била је чак и болничарка у српско-турском рату и до краја остала достојанствена у свом портрету жене од културе.

Да ли сте знали?

Одликована је орденом Белог орла, Светог Саве и Даниловим крстом IV реда,

Предићев портре Милке Гругурове из 1918. спада у ред препознатљивих Предићевих дјела.

Једно вријеме жељела је да да се усавршава у Бургтеатру, учећи језик и крадући занат, али извори биљеже да се то није остварило. Свакако, била је позната по несебичном дијељењу знања млађим колегиницама.

Колико је тешко било бити глумица у том времену свједочи и отворено писмо у којем се жали Народном позоришту на неједнаке плате глумаца и глумица;

Приредила је приватну прославу за 25 година рада, јер је њено матично позориште то пренебрегло, али је зато краљица Наталија послала честитку и поклон.

Коларчев одбор одбија њену књигу у чијем образложењу је стајало ,,да ове приповетке износе на видик врлине и мане личне, породичне и општечовечанске, а местимице и националне, оба пола, а особито женског света; да се са гледишта породичног морала православних Срба не може одобрити“. Колико је њен рад далеко од тога свједочи чињеница да је на сахрани Милке Гргурове био патријарх Димитрије, који је одржао и говор. У причи „Породица Смиљићева“, која је постала и антологијска у неколико избора, јасно се види да је стилом и разумијевањем патријархалних малигнитета раме уз раме са једним, рецимо Станковићем, али овај случај један је у низу онога што би Радоњић написао за Милку: трагедија као судбина – ни мање ни више од тога. Међутим, метонимијски, трагедија као судбина жене у сферама у којима су дјелале као сјене.

 

© ГРАДСКО ПОЗОРИШТЕ СЕМБЕРИЈА БИЈЕЉИНА
Powered by limun.co