×

Сада није Јули

17.12.2020. године
премијера
55 минута
трајање
Ђорђе Kосић
писац
Стефан Гајић
редитељ и сценограф
Биљана Гргур
костимограф
Инж. арх. Ана Стефановић
дизајн представе
Мирза Јунузовић и Зоран Гернхардт Симић
техника
Наталија Страхинић и ONE Студио
дизајн звука
Инж. арх. Ана Стефановић
графички дизајн
 
Играју
Марија Новаковић
ОНА 1
Мирна Јовановић
ОНА 2
Михаило Максимовић
ОН 1
Иван Петровић
ОН 2

 

Ријеч редитеља

Срећа и љубав! Да ли нужно иду једно са другим? Може ли се живот живети без љубави? Kако да знамо да ли је права или не? Да ли се борити за љубав или је једноставно пустити да оде? Много је питања, а универзалан одговор мислим да не постоји. Догађаји у представи хронолошки иду од краја ка почетку. Почиње са поновним сусретом након раскида и покушајем да љубав поново продише, а завршава се упознавањем и деконструкцијом односа. Ништа није унапред предодређено и на нама је да насликамо портрет сопственог живота.

 

Ријеч аутора

На једном острву (и на путу до острва), под немилосрдним, летњим сунцем, Он и Она, после дуже раздвојености, покушавају да пронађу заједнички језик у мору личних асоцијација, да пронађу емпатију у општој апатији, да превазиђу међусобно отуђење упркос личним страховима и фрустрацијама, те да дођу до великог и очекиваног климакса који свака љубавна прича мора да доживи, па и она најтужнија - што ова свакако није. „Сада није јули“ преиспитује стереотипе љубавне приче и људску потребу да се у чак и оне односе који су сасвим безнадежни уписује фаталност и величина. У питање је један млад текст, испуњен младалачким фрустрацијама и цинизмом (у којем ће се, надам се и верујем, ипак пронаћи људи свих узраста), и зато мислим да је значајно да је његова праизведба такође – у једном младом позоришту.

 

 

Ако је драма израз свог времена, огледало тренутка итд, а многи би се заклели да јесте, онда је карактеристика нашег времена сажетост, сублимираност искуства и једноставност изражавања, о чему сведочи и овај рукопис. Савремени млади писци пишу сведено, њихови јунаци изражавају се у шифрама, описи су поједностављени али све заједно то није без резултата. На пример, „ОН каже: Не разумем. Све је како треба, и брод је ту, и ветар, и море. ОНА: Чак ни музика није лоша”, што значи – не иде им. Ову у основи љубавну причу аутор завршава очекивано једноставном припремом и наговештајем краја који гласи: „Сцена у којој се коначно догоди свађа. Повод: он се јуначи и одводи једну девојку у амбуланту, иако и даље има грозницу. Разлог: јер је свађа почетак краја. „И на крају је крај”. Пред читаоцем је истинит крај једне драме у којој њени јунаци имају „људску портебу да некоме буду потребни”, чак и у овом нашем отуђеном свету, без обзира што је велико питање када и у ком времену људи нису били отуђени.

Жељко Јовановић, извод из драматуршке биљешке објављене у часопису „Сцена”

 

Kосићеву изразито модерну драмску творевину „Сада није јули” са аристотеловском драматургијом заснованој на илузији и идентификацији повезују само крхотине драмског (ликови, фабула, сукоб, простор, време) па су чак и оне подвргнуте сумњи у повременим метатекстуалним и метатеатарским екскурсима.Те елементарне честице класичне драме о (не)срећној љубави (Он и Она су из истог града, нашли су се у тренутку када су били сами) у споју са бројним бекетовско-јонесковским наплавинама у стилу говора, али и драмским ситуацијама, творе комплексну драмску структуру у којој је и димензија драмског времена уврнута у саму себе, додирујући и сценско време а што је резултанта главног принципа на коме је конструисана драма: „Евоцирајмо емоције кроз сећања”. Управо тај захтев ће за сценску реализацију овог драмског дела бити врло деликатан, али редитељски изазован задатак. Иако је очито да драма „Сада није јули” нема ништа с традиционалним драм- ским кодом, она опет има ону уверљивост наших живота. У позадини главне приче су и обриси стварности (као што је дехуманизована и роботизована сли- ка волонтерског рада чија је сврха „одлепи-залепи”, нпр.). Животна веродостојност постиже се старим опробаним средствима: иронијом и сарказмом („схватићу да је Она љубав мог живота и живећемо срећно до краја живота а и после”), лексиком ликова (нарочито у сценама са наглашеним на еротизованим, скоро па порнографским призвуком), одличним дијалогом, интроспективно оријентисаним ликовима.

Миливоје Млађеновић, умјетнички директор ГП „Семберија"

Галерија
© ГРАДСКО ПОЗОРИШТЕ СЕМБЕРИЈА БИЈЕЉИНА
Powered by limun.co