Антон Павлович Чехов (1860-1904)

Аутор текста: Давид Алић

Мит каже да су последње речи Антона Павловича Чехова, на његовој самртној постељи, биле – „Дајте ми још једну чашу шампањца.“ Када су му је донели, полако је попио наискап, окренуо се на бок и издахнуо.  Умро је од туберкулозе 15. јула 1904. године у Баденвајлеру у Немачкој, а само пола године пре своје смрти присуствовао је проби свог последњег написаног комада „Вишњик“ у МХАТ-у (Московский Художественный театр). Као лекар, додуше несвршени – никада није успео да заврши последњих пар испита, иако га то није спречило да се цео живот бави медицином, непогрешиво је и безнадежно знао да му се крај приближава те је у последњих седам година свог живота написао своје најбитније комаде. Цео свој кратки живот посветио је, како он сам каже, двема женама којих је тако страсно желео да се одрекне – медицина, као законита супруга, и књижевност, као љубавница. И заиста – Чехов никада није могао ни самог себе да разуме, да ли више воли медицину или Позориште?

A. П. Чехов

„Ујка Вања“ на сцени Московског уметничког позоришта, у режији К.С. Станиславског и В. И. Немирович-Данченка, 1899

А. П. Чехов и Лав Николајевич Толстој, 1901. г

Од Позоришта је бежао у болницу, а бег од болнице је тражио у Позоришту. Истина је да је Чехов остао упамћенији као писац него као лекар и вероватно се сматра највећим драмским писцем руске књижевности. Сматра се зачетником психолошког реализма у драми, написао је око петнаест драма (неке никада нису пронађене или су уништене). Такође се сматра најзначајнијим писцем кратке приче, приповетке и хумореске. „Љубав даје крила, али их и поткресује“ изјавио је једном приликом и та га је реченица, као неки црни вео изнад главе, пратила целог живота. Наиме његово здравствено стање се рапидно погоршавало услед расправа око Позоришта и његових комада које је углавном припремао МХАТ на челу са Константином Станиславским и Владимиром Немирович-Данченком.  Могло би се лако рећи да је двојац најпрестижнијег позоришта у Москви највећи Чеховљев непријатељ, али такође је чињеница да Чехов не би постао Чехов да 1897. године није отворен МХАТ и да Владимир и Станиславски нису довели Чехова у своје позориште.

А. П. Чехов са супругом Олгом Книпер Чехов, 1901

Премијера представе ,,Галеб'' у режији Г.П. Карпова - петербурски Александријски театар 17. октобар 1896.

Чехов чита Галеба глумцима Московског Уметничког театра, 1898

Чеховљеви сукоби са Станиславским су углавном настајали око тога што је Чехов био незадовољан како Станиславски тумачи његове комаде. Чехов је Галеба написао као комедију, а Константин је стално од комада правио драму. У преписци између Чехова и Олге Книпер (његове супруге коју је и упознао у МХАТ-у, а касније је и оженио) стоји следеће: „Зашто на плакатима и у новинским огласима мој комад тако упорно назива драмом? Немирович и Константин очигледно виде у мом комаду нешто што ја нисам написао, и могу да се кладим како они нису пажљиво прочитали мој комад!“
Но, Станиславски као велики познавалац и стваралац Позоришта, осетио је тадашњу публику и политичку ситуацију у Русији, те револуцију која се спремала. Ти њихови непрестани сукоби резултирали су тиме да је публика обожавала Чеховљеве комаде.
У његовим драмама се наизглед ништа не догађа, нити постоји неки конкретан драмски сукоб, све се одиграва у самим ликовима и њиховим осећањима; време у његовим комадима одаје утисак као да је стало, а опет сваки од ликова се суочава са пролазношћу времена и немогућности да га задржи. Сви комади се одигравају на неким летњиковцима и руским забитима, далеко од градске вреве, пак је онда и логично поставити питање: oдакле толика потреба за Чеховим тада када се на улицама одигравало нешто толико другачије од његових комада? Наравно, имао је и он своје падове, али су представе по његовим комадима знале да доводе публику до егзалтације, па је тако 1889. на извођењу његовог комада Иванов, публика направила толике немире и сукобе да је и полиција морала да интервенише. А сам Чехов, као да је од најранијих дана пронашао одговор на ту мозгалицу – „Зашто је живот руског Цара занимљивији од живота његове собарице?“ – говорио је Антон Павлович Чехов.

Антуша Чехонте, псеудоним под којим је Чехов почео да пише своје кратке приче, пре него што је и дошао у Москву, оставио је још у најранијим почецима његове каријере велики значај на Руски народ. Наиме, Чехов је сав свој рад посветио тзв. малом човеку, не великим јунацима и херојим, већ обичном простом грађанину. Успео је да се не везује за своје ликове, већ да прича просте животне приче, и баш то је оно што је било потребно руском становнику, који је сав напаћен и сиромашан имао са чиме да се поистовети. Чехов им је подарио на стотине приповедака које су створиле еру за себе, али и књижевну револуцију. У самом почетку Антон уопште није био свестан своје славе и популарности, чак је и говорио – „Да сам знао да ме читају, не бих писао тако, по поруџбини.“ Писац Иванова, Галеб, Ујка Вања, Три сестре, Вишњик, Дама с псетанцетом, Степа итд.; добитник многобројних награда и државних одликовања, личност која стоји раме уз раме са великим Шекспиром, једна од најнепротумаченијих личности у новијој историји човечанства, 29. јануара 1860. рођен је у тадашњем градићу Таганрогу, на неких деветстотина педесет километара од Москве. Као треће од шесторо деце, са врло тешким и строгим детињством, борио се и постао један од највећих икада – Антон Павлович Чехов.