проф. др Миливоје Млађеновић,
умјетнички руководилац

Старија наука о позоришту је, без двојбе, драмске писце називала драмским пjесницима. Такво дефинисање умијећа обликовања књижевног дјела које је засновано на динамичној радњи подразумијевало је и истовремено присуство вриједности пјесничког дјела (артифицијелност стиха и снажну мисао). Изванредну лирску поезију Љубомира Симовића (аутора антологијских драма ,,Путујуће позориште Шопаловић”, ,,Хасанагиница”, ,,Чудо у Шаргану”, ,,Бој на Косову”) карактерише изразита драмска напетост и обрти у свега неколико строфа. И отуда је могуће, и не само могуће, него је врло изазовно, изградити поетски театар саткан од његових пјесама. Експресивност, разговорни тон Симовићевих пјесама, мале животне радости и велике смртоносне туге које пулсирају из његове поезије, чине је драмски снажном. И без обзира јесу ли ликови његових пјесама ратници, радници или сељаци, горштаци или жене које чувају животворну ватру, сви они говоре универзалне поруке обичним ријечима, непосредним и живим колоквијалним говором (мијешањем руралног и урбаног). Неке од његових пјесама су одломци његових драма, неке дјелују као монолитне монодраме (Балада о Стојковићима), неке су испјеване у живом дијалогу (Битка на Церу). Тај висок степен драматичности, помијерање границе од лирског ка драми, стално преплитање драмског и лирског чине Љубомира Симовића аутентичним драмским пјесником модерног доба.

Љубомир Симовић (1935, Ужице).

Пјесник, драмски писац, есeјиста, приповједач, путописац. Редовни члан Српске академије наука и уметности. У родном граду завршио основну и средњу школу, а дипломирао на Филолошком факултету Универзитета у Београду, на групи за историју југословенске књижевности и српскохрватски језик. Био је уредник и одговорни уредник студентског књижевног часописа ,,Видици”. Радни вијек је провео као уредник у културној редакцији Радио Београда.

Симовићеве пјесме и драме су превођене и штампане на многим језицима, било у посебним књигама, било у књижевним и позори-шним антологијама, зборницима и часописима. Највише успјеха у иностранству доживјела је драма ,,Путујуће позориште Шопаловић”, која је преведена на петнаест језика, постављена на сцене преко педесет позоришта у Француској, као и на сцене више од десет других држава. Од јануара 2003. у Француској се игра и ,,Чудо у Шаргану”. О извођењима Симовићевих драма у земљи и у свијету приређена је, у Музеју позоришне уметности Србије у Београду, у прољеће 2005, изложба под називом ,,Путујуће позориште Љубомира Симовића”.

Добитник је више књижевних и позоришних награда, међу којима су: Змајева награда, Стеријина награда, награда Бранко Миљковић, награда Милан Ракић, Октобарска награда Београда, Дисова награда, награда Десанка Максимовић, Жичка хрисовуља, награда Јоаким Вујић, награда Васко Попа, награда Јован Дучић, Златни кључ Смедерева, награда Српске књижевне задруге за животно дело, Печат Народног позоришта Београд, Статуета Јоакима Вујића и друге. Стеријина награда му је додијељена четири пута: три пута за најбољи драмски текст (Хасанагиница, Путујуће позориште Шопаловић, Чудо у Шарану), а четврти пут за допринос развоју позоришне умјетности.

Цјелокупна раскошна библиографија Љубомира Симовића заслужује једно посебно дјело. Поред раније наведених драма, објављено му је седамнаест књига поезије: ,,Словенске елегије”, збирке „Уочи трећих петлова”, „Видик на две воде”, „Ум за морем”, „Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској”, „Источнице”, „Игла и конац”, „Љуска од јајета”… Више од десет књига изабраних пјесама, књиге прозе, књиге есеја: „Дупло дно”, „Ковачница на Чаковини”, „Нови галоп на пужевима”, „Жабе у реду пред поткивачницом”… Аутор је и бројних књига разговора, дневника, бесједа, писама и чланака. Изабрана дела у пет књига су објављена 1991, а Сабрана дела у дванаест књига 2008. године.