Бранко Ћопић много зна о старцима, често и радо о њима пише, са пуно љубави и разумевања. И, чини се, са не баш премного поштовања. Све те сеоске намишљалице и скитнице (…) обојили су Ћопићево детињство и српску сеоску приповетку својим смехом и причама уз ракијски казан и сељачке славе, разведрили ниско планинско небо својим видицима скитача који су видели и света и људи и ђавола, омађијали дечје зенице најпривлачнијом бојом маште, бојом авантуре. Гледао их је дечак занесено и описао их је писац заносно, али је свакад у углу ока заискрио и коси осмејак шерета који све запажа и памти: и њихове слабости карактера несолидних људи, и њихову старачку глагољивост и старачку пргавост, склоност ка лажима и самоодбрани, напабирчену важност и пијаначку великоречивост.

Борислав Михајловић Михиз

Био је тужни протагонист социјалистичке епохе. Увесељавао је друштво и свијет, усрећивао радне људе и грађане, а да њега није имао тко да усрећи ни развесели. Ћопић једини није имао Бранка Ћопића, да оплемени његову људску тугу, насмије га и разоноди. Поживио је у тој тами, тмастој и леденој, у слутњи лудости и бесмисла, обећања новог националистичког клања. Кажу да је боловао од депресије, и да се зато 26. ожујка 1984. винуо с онога београдског моста, који сваки пут аутомобилом прелазиш када стижеш у овај град. Док се пред тобом раствара Београд, пред очима ти је, у глави, прилика Бранка Ћопића који прекорачује ограду. Увијек се њега сјетиш, мора тако бити.

Миљенко Јерговић

Ово је сасвим једноставна драмска повест. Из ње се сазнаје да „свет око нас шашав је и будаласт, био и остао“. Садржи  наивност стараца и мудрост дечурлије. Ко тражи више, мудрије и лепше од Ћопића и мене – тај је престар. Најпре, реч о наслову комада, односно представе. Уочљиво је да су времена, не једно време, него и прошло и садашње и будуће, окосница збивања. И то каква времена: голубија, тај симбол, та метафора је учестала. Голуб асоцира на мир, на чежњу за слободним летом, сету и меланхолију. Има у „Хамлету“ оно место кад Хамлет објашњава да му је „ваљда ћуд голубија / па зато не знам ни да прислужим насиљу жуч“ (Хамлет, II, сцена II). 

Овде су два света: један стари, традиционални и најава новог, слућеног… Иако је сва саткана од сећања на „дјетињство љупко, прозрачно и свијетло па ти се просто плаче, и личи на неку плавичасту  бајку”, биће у овој представи и стрепње и слутње „тужног свијета набијеног мрачним слутњама“. Хтели смо да испричамо причу и о дечјем распећу „између смирене дједове ватрице, која постојано горуцка у тамној долини, и страшног бљештавог мјесечевог пожара, хладног и невјерног, који расте над хоризонтом и силовито вуче у непознато…“ Истовремено, ово је и преображај стараца у децу и преображај детета у одраслог човека. Мислим да ће гледалац у овој представи наћи све оно што се данас тешко налази: пријатељство, љубав, радост, разумевање и за биљку и за живинче, али и тугу…

Миливоје Млађеновић

Бранко Ћопић

Бранко Ћопић je босанскохерцеговачки и српски књижевник, рођен 1. јануара 1915. године у селу Хашанима у Босанској Kрајини. Већ као студент, Ћопић се афирмише као писац. Све вријеме рата био је ратни дописник заједно с нераздвојним пријатељем и кумом, такође веома познатим књижевником, Скендером Куленовићем. Дјела су му превођена на руски, енглески, француски, њемачки, украјински, пољски, чешки, бугарски, словеначки и мађарски језик.

Приповијетке: Под Грмечом (1938), Борци и бјегунци (1939), Планинци (1940), Роса на бајонетима (1946), Свети магарац (1946), Сурова школа (1948), Људи с репом (1949), Одабране ратне приповијетке (1950), Изабране хумористичке приче (1952), Љубав и смрт (1953), Драги ликови (1953), Доживљаји Николетине Бурсаћа (1955), Горки мед (1959), Башта сљезове боје (1970), Василиса и монах (1975).

Романи: Пролом (1952), Глуви барут (1957), Не тугуј бронзана стражо (1958), Осма офанзива (1964), Делије на Бихаћу (1975)

Збирке пјесама: Огњено рађање домовине (1944), Пјесме (1945), Ратниково прољеће (1947)

Комедије: Доживљаји Вука Бубала, Одумирање међеда