ФИНИ ОТРОВИ ФАДИЛА ХАЏИЋА

„Државни  лопов“ је и данас тематски актуелан, друштвено ангажован комад Фадила Хаџића  иако је је настао пре четрдесет година и своју реепцијску провјеру доживио на бројним позорницама широм бивше нам домовине Југославије. Хаџић је урбани комедиограф нушићевске линије, он црпи надахнуће из непосредне стварности у готово свим својим комадима. Енергијом правог сатиричара Хаџић на   позорницу изводи два затвореника у истој ћелији. Један је  ситни лопов и љубавни преварант, а други државни чиновник  који је дошао у сукоб са законом. Па, иако је доспио  у прави  затвор, према “државном  лопову”, службенику ухваћеном у преступу, затворски чувар се понаша заштитнички. Ритуалом понашања према том изузетном ухапшенику сатиричар нас подсјећа,  да хијерархизација постоји и у казненим институцијама. Финим сатиричним отровом зачињена, ова комедија нас опомиње на она извитоперења морала и наших нарави која су непоправљива од како је свијета и вијека.      

Миливоје Млађеновић         

О писцу

Фадил Хаџић (Билећа 1922 – 3агреб 2011) је био умјетник широког спектра занимања и активан на разним пољима умјетности. Као аутор 60 позоришних комедија, спада у ред најизвођенијих савремених комедиографа. Оснивач је загребачких позоришта „Керемпух”, „Комедија” и„Видра”, један је од суоснивача Филмског фестивала у Пули, покретач фестивала „дани сатире” и листова за културу „Телеграм” и „Око”. У богатој каријери био је новинар, књижевник и публицист, филмски редитељ и сценарист. Аутор је 23 књиге, режирао је 22 филмска наслова, међу којима и пет документарних филмова. Код публике је постигао велики успјех фипмовима ,,Десант на Дрвар” (1963) и„Сарајевски атентат” (1968). 3апажен успјех су имали још филмови: „Ловац на јелене” (1972), „Коњух планином” (1966) и„Новинар” (1979) с Радом Шербеџијом у главној улози. 3ахваљујући комедиографској плодности, актуелности и комуникативности, те ангажованости својих комедија, као и разноврсности и спонтаности њихове комике, постао је један од најизвођенијих драмских писаца у Југославији. Од својих првих комедиографских дјела у којима је мјестимично близак Нушићу, преко маштовите комедије „Пет лудих синова” (1954), уперене против снобовског величања и фетишизирања апстрактне умјетности, те „Хотела за луђаке” (1957), који је већ у дослуху с апсурдним театром, и комичне фантазије у брехтовском духу „Људи и мајмуни” (1962), као и преко сатиричко-друштвених комедија „Политичко вјенчање” (1968), ,,,Добро јутро, попови” (1973), „Наручена комедија” (1974), „Централа” (1976), ,,Државни лопов” (1977), „Човјек на положају” (1977) и„Угледни гост” (1979), којима открива свој прави комедиографски домен, те преко евокације партизанског позоришта у „Хитлеру у партизанима” (1974), па све до каснијих својих комедиографских остварења као што су „Пуњена птица” (1980), „Чешаљ” (1981), „Љубав на први поглед” (1982), „3мија” (1983), „Господа и другови” (1984), „Анђели и врагови” (2001), Хаџић се често неконвенционапно односи према комичном и обликовању комедиографских цјелина, те остварује полемичку слику наше савремености и нас самих. Вјеровао је у смијех као духовну и моралну терапију и настојао као Молијер и Нушић, да буде љекар својих савременика и друштва.