„За песника је опасније када га власт подржава, него када га прогони“

Зар се стваралачки дух српског народа, који је створио и велику епску поезију и не мање лепу и велику лирику, и велелепне манастире, задовољио формулама изливеним у бетону и пластици, речи су књижевника Љубомира Симовића.

Академик Љубомир Симовић добитник је „Медаље САНУ“ за 2022. годину из области уметности, саопштила је Српска академија наука и уметности. Још једно у низу признања за песника и драмског писца биће уручено књижевнику на обележавању Дана Академије 18. новембра.

Симовић је антологијски песник српског језика и добитник највећих националних признања за књижевни рад. Такође, и антологијски драмски писац чије су драме с великим успехом приказиване и награђиване у позориштима код нас и иностранству, интелектуалац од угледа и утицаја у Србији, и један од најактивнијих чланова САНУ још од 1988. године, стоји, између осталог, у образложењу чланова Председништва Српске академије наука и уметности одлуке о додељивању „Медаље САНУ“ Љуби Симовићу.

А велики књижевник и интелектуалац и огроман опус који има иза себе „предмет“ је последњег броја угледног часописа „Градац“ (223-224). „Градац“ посвећен у целости Љуби Симовићу отвара есеј Јамине Врбавац „Земљино огледало“, у којем наводи како је посреди „писац непресушног талента и огромног опуса који вибрира на највишим фреквенцијама без прекида и падова“.

Следе, у избору уредника „Градца“ Бранка Кукића, Симовићеве песме инспирисане родним Ужицем, а у једној од њих – „Почетак дуге зиме“ песник исписује стихове који данас тако одзвањају:

„Долази дуга зима,

дочекујем је пун наде;

имам четири облице,

и ћебе до браде;

имам пола свеће,

пакло дувана:

хлеба и сланине имам

за седам дана„.

Разговори Милоша Јевтића с академиком вођени током различитих временских раздобља подељени су у неколико делова а у првом Симовић се сећа свог детињства у Ужицу, и посебно је упечатљиво његово сведочење о почетку рата:

– 27. марта цео град је изашао на главну улицу, владало је велико узбуђење, а малобројни радио-апарати “пуштени на најјаче”, грмели су кроз отворене прозоре. Непрекидно је емитована песма „Спрем`те се, спрем`те се, четници, силна ће борба да буде“.

Ту је и одломак из Симовићеве књиге „Ужице са вранама“. А Светислав Басара у есеју под називом „На Тргу Склавка Вукосављевића“ пише како се „као и сви писци великог формата Симовић огледао у свим књижевним жанровима“:

– И сваки је од тих жанрова – били то поезија, есеј или драмски текст – оплеменио језичким драгуљима и у сваком оставио препознатљив печат свог стила. Што је такође особина писаца великог формата.

У одломцима из писама, есеја и разговора „Градац“ доноси пишчеве речи из осме декаде 20. века, а новембра 1989. казао је и ово:

– Ја у поезији увек покушавам да пођем од нечега што нам је близу, и да од њега одем што даље – у нестварност, као нову стварност.

Разговор Слободана Зубановића и Михаила Пантића с академиком доноси исказ да је песма „прозор отворену нешто друго“:

– Прозор који омогућава да неки неочекивани зрак светлости, под неочекиваним углом, на тако неочекиван начин пада на ствари да на открива њихов неочекиван изглед и садржај.

Ту су и приступна академска беседа Симовића, у којој је фокус на Јовану Стерији Поповићу, па есеј о Јовану Јовановићу Змају, Станиславу Винаверу, Андрићу, Радету Драинцу, Браниславу Петровићу…

У „Одговору мајци“ из 1989. записао је: „Научила нас је одрицању, а тек много година касније ја сам схватио каква се блага одрицањем добијају“.

У „Једном читању поезије Љубомира Симовића“ Миодраг Павловић је 1985. навео да Симовић не само да уме да буде песник смрти – него има потребу да то буде, а Бранко Кукић у есеју „Дуалистички песник Љубомир Симовић“ пише да у песниковој поезији има једна број слика и симбола који потврђују слику о свету као попришту борбе између супротности:

– Та разједињеност света и човека узрок је велике драме која је у овој поезији толико изражена да читаво Симовићево песништво можемо окарактерисати као трагедију – једног времена и једног народа, али и као трагедију човекових предака и потомака.

„Градац“ доноси и текстове Јована Христића, Зорана Глушчевића, Мирка Магарашевића, Звонимира Костића, Небојше Васовића, Бојана Јовановића, Марјана Чакаревића, Слободана Зубановића, Владиславе Гордић Петковић о Симовићу, текстове књижевника о ликовној уметности, а у другом делу разговора с Јевтићем песник и драмски писац открива:

– Све време сам био свестан да је за песника много опасније када га власт подржава, него када га прогони. Прогони човека очврсну, чак му помогну да се сабере, да нађе себе. И штити и мач се формирају под ударцима. А наклоност власти може да вас омекша, успава и поткупи, а да ви то нисте ни приметили. Према власти, чак и онда када имате разлога да је подржавате, морате сачувати дистанцу.

Констатовао је академик у трећем делу разговора како је у овој земљи „уништено оно што је највећим напорима стварано током два века“, додавши:

– Апокалипси је потребно много мање времена него стварању.

У опширном писму Дејану Мијачу, из августа 1985, уочи праизведбе комада „Путујуће позориште Шопаловић“ стоје и ове речи:

– Није тешко сложити се да је апсурд, како год окренеш, наша судбина…

„Градац“ читаоцима дарује и Симовићев дневник вођен током 1999. године, под насловом „Гуске у магли“, па књижевников „Сневник“, забележен од почетка седамдесетих до краја 20. века, а ту је и „Слово о позоришту“.

Пре тачно једне деценије Симовић у разговору с Милетом Аћимовићем Ивковим за „Летопис Матице српске“ упозорава:

– Који језички и културни идентитет у земљи у чијој скупштини један посланик, каже: ИНТЕРЕСАТНО? И у којој други посланик, ништа мање него председник једне политичке странке и бивши, а можда и будући министар, и не само министар него и магистар, каже: ОНИ СУ ГЛУМЕЛИ?

Последњи број „Градца“ затвара запис Љубомира Симовића из 1988. године „Где је Србија“ у којем још тада пита:

„Зар се стваралачки дух српског народа, који је створио и велику епску поезију и не мање лепу и велику лирику, и велелепне манастире, задовољио формулама изливеним у бетону и пластици?… На питање где је Србија мени се чини најважнијим одговор који каже да се Србија данас налази пред великим искушењима“.

Извор: Nova.rs

Посљедње новости

Читање позоришта: Женски принцип

У овој епизоди серијала Читање позоришта биће речи о две различите представе, тачније речено две различите сценске форме. Разлике су...

Резервишите карту:

    Име и презиме

    Е-пошта

    Број телефона

    Представа

    Број карата