КОСТА ТРИФКОВИЋ (Нови Сад, 20. X 1843 – Нови Сад, 19. II 1875). Као позоришни аутор јавио се 1870. и до 1873. написао је пет шаљивих комада: Француско-пруски рат, Честитам, Школски надзорник, Избирачица и Љубавно писмо. Пред крај живота интензивно је писао за позориште, остваривши још петнаестак позоришних дjела: Мило за драго, драмат Младост Доситеја Обрадовића, драмолет На Бадњи дан и шаљиве игре Тера опозицију, Пола вина пола воде, Мило за драго, Мила и Ни бригеша. Као позоришног писца одликовала га је вjештина ства- рања радње, динамичне, ведре, забавне; комедије интриге одговарале су укусу публи- ке, односно грађанске средине којој је и сам припадао, те су муњевито освојиле позоришну сцену. У њима је сликао своје савременике – српско новосадско грађанско друштво на крају епохе омладинског покрета, доносећи слику живота малих људи, са њиховим страстима и манама. Јован Христић је уочио да је Тифковић извршио малу револуцију у историји наше драмске књижевности, да је створио нов жанр – водвиљ, да је увео оно што је до њега било углавном изван књижевности, односно да је од најбаналније забаве начинио драмску књижевност, исто онако као што су то у историји француске драме учинили мајстори водвиља као што су Лабиш или Фејдо.

МИЛА – шаљива игра у једном чину. Према изворном тексту Карла Аугуста Гернера Erste Gastrolle des Freulein Veilchenduft oder theatralische Studien, драматизовао и посрбио: Коста Трифковић. – Праизвођење у СНП 27. I 1872. у Новом Саду. – Д. Ружићка (Мила). Изведено 9 пута. Једино уз комад Мила Трифковић напомиње да је то посрба. Највјероватније је сма- трао да је дужан да укаже на поријекло занимљиве идеје за овај монолог, који се исто може сматрати оригиналим комадом као и његова комедија Мило за драго настала такође по туђој идеји.

ХАЏИЋ Антоније Тона – управник, драматург и редитељ СНП, подначелник ДСНП и начелник ДСНП, председник ПО (Суботица, 20. XI 1831 – Нови Сад, 17. I 1916). Један од најзначајнијих позоришних радника у историји СНП, али и у српском позо- ришном животу уопште… Највише је допринио дисциплини, организацији и умје- тничком усавршавању глумачке дружине и избору комада за репертоар. Хаџић је посједовао непресушну енергију, љубав и одушевљење за позориште, велико знање и разумијевање позоришне проблематике, изузетне организаторске способности, узо- ран културан однос према глумцима са много такта и добронамјерности, али и потре- бну строгост и све то у већем степену него што је ико, сем Јована Ђорђевића, имао прије и после њега. РУЖИЋ Драгиња – драмска глумица (Врањево, 14. X 1834 – Вуковар, 19. IX 1905). У историји српског позоришта било је и већих глумица, али једва да их има које су, као она, могле са успјехом наступати у толико различитих глумачких фахова: тумачи- ла је драмске и комичне улоге, затим роле идеалних, отмјених мајки и жена из народа, краљевске личности и улоге салонских дама, интриганткиња и оштроконђи. У овој уопштеној класификацији њеног репертоара садржан је највећи број женских типова и карактера за које сцена зна. Наступала је и у пјевачким улогама и гласом и пјевањем заносила публику у свим крајевима у којима је СНП гостовало. Савјесна и необично упорна у раду, интелигентна, пламеног темперамента, интуитивно је осјећала све компоненте лика који је требало да оваплоти и скоро по правилу за њега налазила права рјешења. Њену глумачку личност изразито карактеришу свједо- чанства критичара из тог раздобља. „Она је сваку, ма и најмању улогу, добро проу- чавала и приказала правом, природном драмском силом а не којекаквим глумачким доскочицама” (А. Хаџић, 1898).