Бојана Милановић је глумица Српског народног позоришта из Новог Сада која се нашла у насловној улози представе “Хасанагиница“, рађеној у копродукцији Градског позоришта Семберија из Бијељине и Народног позоришта Републике Српске из Бањалуке. Представу је на сцену поставио редитељ Душан Тузланчић по тексту Љубомира Симовића, инспирисани познатом народном баладом.
Премијерно извођење одиграно је у Бијељини 20. октобра, а бањалучка премијера заказана је за петак, 9. децембар, с почетком у 20 часова на Великој сцени националног театра Републике Српске.
Прва реприза заказана је за дан касније у истом термину. Поред Милановићеве, у представи играју Милан Ковачевић, Соња Дамјановић, Михаило Максимовић, Љиљана Чекић, Горан Јокић, Ненад Благојевић, Душан Ранковић, Огњен Копуз и Иван Петровић. Више о представи, али и о позоришту уопште пред бањалучку изведбу “Хасанагинице” Бојана Милановић говорила је за “Независне”.
НН: Који је, по Вашем мишљењу, феномен “Хасанагинице”? Зашто је она интригирала Вука Караџића и Гетеа у њиховом времену, једнако колико интригира Љубомира Симовића и велике умове данас?
МИЛАНОВИЋ: Чар “Хасанагинице” јесте у томе што нисте равнодушни када је прочитате, било да сте велики ум или обичан човек. То је балада која говори о великој љубави и великој трагедији – љубави Хасанагинице према детету, љубави Хасанаге према Хасанагиници, неправде коју чине неки ликови и због којих на крају и сами пате. Занимљиво је то што је свако хтео само најбоље, али на крају управо због тога доживи и сопствену драму. Ово није балада о трагедији једне жене, него о људској трагедији и мислим да је зато превођена на многе језике и опстаје до данас.
НН: Колико су жене од времена настанка народне баладе “Хасанагиница” до данашњег времена дошле до свога “ја”, односно колико су се друштвене норме суштински промијениле?
МИЛАНОВИЋ: Ова балада је заиста давно написана, али је актуелна и данас. Нажалост, многе ствари су исте, можда неке чак и горе. Страшно је када то увидимо и заиста се запитам да ли се овај свет уопште имало променио, да ли смо и како напредовали. Зато је увек важно бавити се оваквим темама, говорити о њима у позоришту и зато је овај текст велик и важан те је увек добродошао.
НН: Како је дошло до Вашег ангажмана у копродукцији Градског позоришта Семберија из Бијељине и Народног позоришта Републике Српске из Бањалуке и каква је у процесу рада била сарадња с колегама с ијекавског говорног подручја?
МИЛАНОВИЋ: Редитељ представе Душан Тузланчић је гледао представе у којима сам играла “Ко је убио Џенис Џоплин?” СНП и “Радничка хроника” НП Суботица, а био је у потрази за Хасанагиницом. Питао ме да ли бих желела да играм, а ја сам била одушевљена јер сам са једним од монолога “Хасанагинице” уписала академију. Осећала сам велику одговорност, али и узбуђење. Сарадња је била заиста добра, иако смо из три различита позоришта, три града. Одлично смо се уклопили и дивно радили. У великој мери је за такав процес заслужан управо редитељ Душан, који је овај комад желео већ дуго да режира. Срцем је ушао у процес, то глумца увек разоружа и даје му веру у представу. Душан заиста разуме и воли глумце, има велико поштовање и према писцу, дао нам је одличну анализу дела и своје огромно знање које има о Хасанагиници.
НН: У посљедње двије године на Театар фесту “Петар Кочић” у Бањалуци гледали смо Вас у представама “Код вечите славине” и “Ко је убио Џенис Џоплин?”. Обје представе режирала је Соња Петровић, редитељка која је Вама блиска по годинама и, претпостављам, схватањима позоришног живота. Колико је за Вас лично било важно што сте на основу ове двије представе, а наравно и на основу осталих пројеката, доказали и показали да сте генерација која зна, хоће и може?
МИЛАНОВИЋ: Са Соњом радим дуго, ми смо и студентске вршњакиње, урадили смо доста представа и не само представа – разних манифестација, перформанса. Соња је један од редитеља који, као и Душан, дају целог себе, своју душу у процесу и сваки пут када радимо испитује моје нове границе, изазива ме на најбољи могући начин. Она верује у глумца, за њу је глумац центар представе. Лепо је радити са таквим редитељима јер верује да глумац може оно што ни он сам не зна да може. Представом “Ко је убио Џенис Џоплин?” доказали смо да јесмо генерација која може и жели и зна шта хоће, пре свега има храбрости да направи искорак.
НН: Занимљиво је да сте Ви и Соња Кеслер, Ваша партнерка из представе “Ко је убио Џенис Џоплин?”, на округлом столу у Бањалуци након изведбе казали да прије процеса рада на овој представи готово нисте ни слушале музику Џенис Џоплин. С тим у вези да ли је код глуме, а посебно код играња историјских ликова, можда и боље када ступате на дотад непознат терен?
МИЛАНОВИЋ: Никада нисам осећала већу одговорност према некој улози као према Џенис. Знала сам да врло лако може да склизне у нешто банално ако томе не приступимо јако озбиљно. Баш зато што смо сви били свесни тога, радили смо много и часно, доста смо анализирали, читали, слушали и Џенис и њене савременике. То заиста јесте и више од представе јер су рад и процес били другачији од свих до тада. Ако радите историјску улогу, али и било коју другу, важно је бити искрен према истој јер све су то људи који су или постојали или постоје и можда вас гледају.
НН: Како бисте оцијенили позоришну сцену нашег говорног подручја?
МИЛАНОВИЋ: Чини ми се да позоришту данас недостаје душе. Све се свело на спектакле, на концепте, на велике жеље и наде, а мало суштине. Публику не можемо да преваримо, она увек препозна искреност – ето, волела бих да има више таквих представа. Који год жанр је у питању, ми смо дужни да га до краја истински одиграмо.
НН: Колика је моћ позоришта у односу на појединца, а колика у односу на друштво?
МИЛАНОВИЋ: Велика је моћ позоришта, на појединца поготово, али и на друштво. Ми се не бисмо бавили овим послом да не верујемо у то. Сваки пут када сам на сцени, али и после представе мислим о томе како је вечерашња изведба утицала на неког човека из публике. За мене је то важно, јер иначе – чему позориште уопште?!
НН: Што се тиче филмова и серија, на сцени је хиперпродукција. Међутим, највише се снима у Београду. Колико је филмског колача, да се тако изразим, остављено за глумце који стварају ван Београда?
МИЛАНОВИЋ: Сви ми који нисмо у Београду морамо да уложимо много већи рад и труд за тај колач и то је одувек било тако. Драго ми је што се ситуација у последње време мало, али врло мало мења. Тешко је, али није немогуће остварити неки успех и на том пољу, зависи само шта нас занима у датом тренутку. Ствар је, као и увек, одлуке. Уколико решимо и желимо, то ће се неминовно и догодити.
НН: Које пројекте очекујете у будућности?
МИЛАНОВИЋ: У другој половини месеца почињем процес са такође једним младим редитељем у СНП-у. Радујем се сваком новом пројекту, радохолик сам и највише волим када радим. Са нестрпљењем ишчекујем премијеру у Бањалуци, волим тај град, позориште, публику и најдраже колеге у Народном позоришту Републике Српске.
