Хасанагиница у Бијељини

Након више успјелих представа, које су у Бијељину вратиле позоришну умјетност високог професионалног и естетског нивоа, “Хасанагиница”, у режији Душана Тузланчића, дефинитивно је спустила завјесу на дугогодишњу носталгију за некадашњим позоришним бољим временима. Бијељина је добила право, професионално позориште које се, по квалитету представа, може мјерити с највећима, а гледаоци ријетку прилику да уживају у културним догађајима иманентним блиставим свјетским позорницама. У овом времену свеколиког мрака и пропадања, то је свјетло које нуди наду да ипак није све изгубљено. За позориште једног малог балканског града у оловним временима – то је изузетан успјех.

“Хасанагиница”, драма Љубомира Симовића, написана 1974. године, извођена је много пута у најзначајнијим позориштима на југословенском културном простору, њу је режирало више од педесет великих редитеља и играло много славних глумаца. Награђивана је и слављена, а њено постављање на бијељинске “даске које живот значе” говори о умјетничкој храбрости и свјесном избору Душана Тузланчића да се огледа у ономе у чему су свој траг оставили највећи и да се изложи поређењу с њима. То је, по мом суду, прави стваралачки избор, то је велики ризик без којег нема аутентичног умјетничког чина. Јер, ако пројекат не успије, то доноси потпуни пораз, а ако резултат буде добар, то значи потврду каква се на други начин не може добити. У бијељинском случају ризик се итетако исплатио. Добили смо изузетну представу, много бољу од свега што данас можемо видјети у јавном простору града који непрекидно расте, и што је већи, све мање је град у европском смислу.

Драма Љубомира Симовића написана је по мотивимима славне усмене баладе, познате у цијелом свијету, која је испјевана 1646. године, на основу стварних догађаја. Прочула се кад је њен превод на италијански језик објавио Алберто Фортис у књизи “Виаггио ин Далмазиа” (Пут у Венецију) 1774. године, и од тада је преведена на мноштво језика. Само на њемачком језику има педесет превода, а скоро двадесет на енглеском и француском, уз више од хиљаду и триста библиографских јединица. Захваљујући томе, “Хасанагиница” је одавно постала јединствени амбасадор босанскохерцеговачке културне баштине, она је свијету открила љепоту наше усмене поетике. “Никад, у историји какве друге филолошке дисциплине, није посвећено некој народној песми толико љубави и народног труда, да се открију њене језиковне и уметничке тајне и лепота, и то од најбољих умова целога једнога столећа: Фортиса, Вука, Копитара, Хердера, Гетеа, Миклошића, па до данашњих научника”, написао је давно Герхард Геземан. До данашњих дана “Хасанагиница” је остала непревазиђени примјер врхунске усмене поезије и, како многи тврде, најљепша балада на свијету.

Није тешко испричати укратко тему којом се бавио непознати пјесник у овој балади, али је немогуће објаснити сву језичку и духовну љепоту коју њени стихови нуде, сву дубину љепоте и емоција, и ону непревазиђену слику епохе у којој се драма љубави и трагедије одиграла. Основа је приказ патријархалног босанског муслиманског друштва и ропски положај жене у њему, жене која нема никакве могућности да побјегне од судбине које јој други кроје. Сукоб великаша и ратника Хасанаге и његове жене до крајности је оголио драму женске беспомоћности, стида и борбе за достојну смрт, ако већ у животу нема утјехе. А о томе свједочи и чињеница да само мушкарци у пјесми, као и у драми, имају имена, а жене се препознају по томе што су нечија жена или мајка. У том друштву највиша вриједност је колективни идентитет заједнице, који не дозвољава никакву могуићност индивидуалне побуне, поготово ако је у питању жена. Хасанага, ратник еруптивног карактера, одлучује да отјера своју вјерну љубу јер га није посјетила кад је рањен лежао на постељи, иако зна да би она тиме прекршила обичајно право. Хасанагиницу стид, као стање иманентно жени тога доба, спречава да искаже побуну због које ће умријети. Она мора да напусти свој дом, а њен брат, бег Пинторовић, на брзину је удаје за имотског кадију. Коначни чин трагедије је њена смрт и наговјештај кајања Хасанаге. Велики писац Љубомир Симовић, у једној од најзначајнијих драма југословенске књижевности, успио је сачувати дух и суштинску особеност народне баладе, додавши јој драматичност и раскошну палету значења, која омогућава да се исти текст сваки пут постави на другачији начин, а да не изгуби ништа од своје оригиналности. Мали, али драгоцијени додатак је крај, који открива да се Хасанагиница удаје за мртвог човјека, који је, седам година прије тога, кад се она удала за Хасанагну, а не за њега, умро од љубави. Откривамо тако драму мрвих младенаца, који ће се срести тек у џенету, како то умирућа Хасанагиница открива у завршном монологу.

Душан Тузланчић је успио додати себе бесконачној сложености значења драме и открити у њој једну нову димензију. Он је спојио осам драмских слика филмским потезима стапања сцена и затамњења, што је отворило дубину и динамику радње, пропраћене једноставним филмским сценама, приказима лица на лелујавој, бијелој свиленој завјеси у позадини, која је и једини сценски реквизит. Уз дрвени троугао на средини бине, који се, иако непомичан, на зачудан начин, у очима гледатеља, претвара у диван, кревет, трпезаријски сто, хамам, колијевку, поток…Уз све то, због специфичне, укочене и на тренутке замрзнуте гестикулације, ликови на сцени се у појединим моментима претварају у нијеме лутке којима управља неко изван њих, у ликове театра апсурда који свједоче о њиховој беспомоћности и трагичној укоријењености у непомично вријеме. Ликови драме не носе одјећу која би одговарала епохи у којој се радња збива, и то, уз амбијенталну музику Влатка Стефанновсклог, даље проширује хоризонт значења и читаву представу лоцира у бесконачност, у ванвременску актуелност, што је сасвим блиско основном осјећају који балада нуди.

“Хасанагиница” је до сад највећи продукцијски подухват бијељинског позоришта, остварен у сарадњи са Народним позориштем РС из Бање Луке, са новосадским, бањалучким и бијељинским глумцима. А они су донијели посебну фасцинацију, прије свих изузетна Бојана Милановић, новосадска глумица у улози Хасанагинице, која је, попут вулкана, на сцени избацила ватромет љубави, патње, револта, емоција које су многим гледаоцима натјерале сузе на очи. Изванредан је и Милан Ковачевић као Хасанага, а у глумачкој постави напросто нема слабог мјеста.

За бијељинско позориште ово је био највећи изазов до сада, о чему свједочи и податак да је ансамбл припремао представу пуне двије године. За публику, поготово бијељинску, гледање “Хасанагинице” је изузетно задовољство и нада да ће, можда, и друге ствари кренути набоље с таквим представама. Јер, позориште, као срж миметичке умјетности, било је у далекој прошлости ковачница цивилизација. Ко зна, можда ће и у Бијељину, с оваквим искорацима, допутовати једног дана будућност коју смо одавно изгубили.

Јусуф Трбић, Препород

Посљедње новости

ПОРУКА ЗА СВЈЕТСКИ ДАН ПОЗОРИШТА

Свјетски дан позоришта прославља се 27. марта од 1962. године, док традиционалну поруку, на позив Међународног театарског института – МТИ,...

O свјетском дану позоришта

Међународни позоришни институт иницирао је 1961. године Свјетски дан позоришта који се обиљежава од 1962. године. Сваке године центри Међународног...

Хасанагиница у Бијељини

Након више успјелих представа, које су у Бијељину вратиле позоришну умјетност високог професионалног и естетског нивоа, “Хасанагиница”, у режији Душана...

Бука магазин – Хасанагиница

Је ли стабилократско и технократско управљање психичким осјећањима и емотивним процесима одлика савременог грађанског друштва или еволуциона неминовност феудалног система...

Резервишите карту:

    Име и презиме

    Е-пошта

    Број телефона

    Представа

    Број карата