Јоаким Вујић (1772 -1847)
Аутор: Валентина Видаковић, професорка српског језика и књижевности
Јоаким Вујић, носилац почасне титуле ,,оца српског театра, рођен је 1772. године у Баји. Његов цјелокупни живот био је непрестанo путовање, мијењање мјеста боравка, што је било пресудно за његов цјелокупни књижевни рад, а посебно позоришни рад. На бројним путовањима непрестано је учио, сазнавао и откривао. Инспирисан је био Доситејом и његовим просвјетитељским радом те на трагу тога треба гледати на његову одлуку да 1834. године дође у Крагујевац на позив књаза Милоша. Вујићев задатак је био да организује рад ,,Књажеско-Сербског театра ” чему се он са пуно воље и страсти посветио. Његово дотадашње позоришне искуство, стицано у Пешти, Будиму, Новом Саду, показаће се као драгоцјено и у срцу Шумадије родиће се, 1835. године, прво српско стално позориште чији директор је био сам Вујић.
Мада је иоле образованом човјеку са наших простора име Јоаким Вујић асоцијација за позориште, треба нагласити да је он био веома плодан и разноврстан у свом раду. Преводио је школске уџбенике и поучно-забавне књиге за дјецу, свој немирни и луталачки живот описао је у неколико дјела мемоарског карактера, полемисао je са Вуком Караџићем, написао је и ромаn. Све то је остало у сјени свих његових заслуга на пољу позоришне умјетности. О величини тих заслуга свједоче ријечи Павла Поповића: ,,И онда се јавио један књижевник који је целог века на позориште и комедију мислио, скоро четрдесет година радио за позориште, превео и прерадио око 27 позоришних комада, целе младости учио туђе језика само зато да би ове комаде могао преводити, добар део живота путовао само зато да би те језике тога ради могао научити; који је своје комаде и штампао и представљао, сам скупљао дилетантске дружине на корист или на штету; који је позориште безгранично волео, бринуо се о њему, заносио се њиме, имао сиромах неприлика због њега, свађао се са светом који о позоришту не мисли добро, свађао се и приватно и у књижевности; и који је, најпосле, после грдна труда и напора, после свакојаких неприлика, успео да , код једне невичне и доста грубе публике, одомаћи комедију и позориште.”
Рад на драми Вујић је започео као већ зрео човјек након четворогодишњег боравка у Трсту и путовања по Италији на коме је посјећивао позоришта и одушевљавао се италијанском опером. Након првих превода драма, Вујић прву представу приређује 1813. године у Мађарском позоришту у Пешти с аматерском позоришном дружином коју је саставио од ученика Пештанске гимназије. Вујић на сцени изводи аматере, али свесрдну помоћ добија од Мађарског позоришта које није само уступило сцену него и сву потребну техничку опрему. Ученици су извели комедију ,,Крешталица” њемачког писца Коцебуа коју Вујић није превео, него ју је прерадио, ,,посрбио” пренијевши радњу у Трст, у српску средину, давши лицима српска имена. Разумљиво је што је публика била одушевљена, у оном што су видјели на сцени препознали су нешто своје и веома блиско. Послије почетног успјеха, Вујић наставља свој позоришни рад и, прије доласка у Крагујевац, ствара аматерске позоришне дружине с којима је давао представе по разним мјестима у Угарској (у родној Баји, Новом Саду, Земуну, Панчеву, Темишвару, Кикинди).
Вујић је истински позоришни човјек и у себи је обједињавао разне функције. Био је драматург, редитељ, глумац, позоришни писац, организатор. Одушевљава његова лакоћа са којом је спремао представе у мјестима гдје се само привремено настањивао и са глумцима који ништа нису знали о позоришту нити су имали позоришног искуства. Оно што је написао или само ,,посрбио” не може се одвојити од његовог театра. Он није сакривао нити прећуткивао да је своје комаде преводио или их је преудешавао по дјелима тада популарних драмских писаца. За њега је увијек најважнија била представа, а тексту је приступао као полазној основи које се мијења и прилагођава укусу публике и могућностима позоришног извођења. Зато ће књижевни историчар Јован Деретић навести да су Вујићеви драмски комади сами по себи ,,неоригинални, без дубине, без стварне књижевне вредности” али и да је истинска вриједност Вујићев театar који је ,,тим комадима уливао истински живот”. Без обзира што умањује умјетничку вриједност Вујићевим ,,посрбама”, Деретић је свјестан тога да су ти текстови корак даље према оригиналној српској драми чији је творац Стерија.
Посљедње године живота, ова вјечита скитница, провео је у Београду живећи у тишини и оскудици. Извор једине радости била му је спознаја да се у Србији све више утврђује позоришни живот. Преминуо је 1847. године.
Да ли сте знали?
- Јоаким Вујић провео је шест мјесеци у земунском истражном затвору зато што је био оптужен за револуционарну сарадњу са Доситејом који се вратио у Србију. Чекајући пресуду превео је роман Данијела Дефоа ,,Робинзон Крусо''.
- Био је гласни противник Вукове језичке реформе и залагао се за употребу славеносербског језика као књижевног.
- Сахрањен је на старом ташмајданском гробљу, поред Цркве Светог Мрака. Данас се не зна његово гробно мјесто.
- Године 1821. написао је комад ,,Негри или љубов ко сочеловеком својим'' у којем се бавио темом ропства.
- Од 2006. године у Крагујевцу се одржава Међународни позоришни фестивал Јоакимфест.