Ријеч писца

Прираштај становништва је најјача војна одбрана града. Ова мисао ми се врзма годинама, као сублимација треће Раблеове књиге Гаргантуа и Пантагруел у којој Панургије одбацује накитњак и оружје и хоће да се жени, да ратна разарања подреди стварању новог човека, животу. Жеља ми је била да из грандиозног Раблеовог дела дестилишем сценске слике у којима ће се артикулисати тај виталистички тријумф телесности. Почетак рада Градског позоришта Семберија у мом родном крају, додатно ме подстакао да овој расправи о проблему односа мушкарца и жене додам оквир о стварању театра који игра ову комедију. Тако се прва представа бијељинског позоришта до извесне мере претворила у програмску објаву позоришног живота.

Миливоје Млађеновић

Ријеч редитеља

„Коме треба истина? Коме је она добра донијела? Лаж је мајка доброг расположења“, каже једна јунакиња овог комада.

Шта је истина, а шта лаж?! Да је женско међуножје мање битно од мача или крста? Да међу великим ратницима нема инфанта, шизофреника, тананих душица или једноставно људи које жене баш толико и не привлаче? Да монаси немају ама баш никаквих емотивних дилема? Да позориште не може да узвиси провинцијски дух? Да није гласнија једна грлата будала него сто паметних и финих људи? Траже на то одговоре ликови у овој драми, правећи позориште.

Бјеже у XVI вијек да би пробали истину да умотају у обланду, а реална стварност их стално враћа напријед, у XXI вијек. Враћа напријед? А како назвати мјесто и вријеме у којем позориште политичари покрећу и гасе потезом оловке, ратни профитери једини могу да спонзоришу, а антички хор не чине мудри, него грлати? Повратак напријед. Или је правилније  напредак назад?

Може драмски писац да престане да иде у позориште. Редитељ и критичар, такође. Они свеједно имају неко своје позориште, у својој глави. Само глумац не може без правог позоришта.

 Јер само у правом позоришту, кад се завjеса спусти, аплаузи утихну и патоси попадају, а глумци као кловнови послије циркуса крену да скидају шминку, постоји један тон у желуцу.

То је тон истине. Праве. Оне коју публика (готово) никад не чује.

Душан Тузланчић

Франсоа Рабле

У петнаестој години већ је био у фрањевачком манастиру као искушеник. Франсоа Рабле ипак напушта манастир.  Најприје је уписао правни факултет у Поатјеу. У међувремену, стекао је још једну диплому: ни мање ни више него медицинских наука! Двије године касније био је именован за главног љекара највеће болнице у Лиону. Док је лијечио људе, бавио се и књижевношћу. У то вријеме настала су Раблеова најзначајнија књижевна дјела. Као доктор медицинских наука, од 1537. године предавао је медицину у Монпељеу и писао медицинске књиге. Био је један од најпознатијих љекара у својој земљи. У проучавању анатомије користио је тијела преминулих и његово знање није се могло мјерити са оскудним познавањем медицине његових савременика.

Најзначајнија дјела Франсоа Раблеа била су сатирични романи у стиховима „Гаргантуа” (1534) и „Пантагруел” (1533). У џину и ждероњи Пантагруелу, сину џина Гаргантуе, многи су препознали Анрија II, краља Француске, али и Карла V. Рабле се бранио тврдећи да то није тачно. Објашњавао је како име главног јунака потиче од грчке ријечи панта, што значи све, и арапске ријечи груел, што значи жедан (будући да је јунак рођен у вријеме суше). Јер, ништа слично до тог времена није написано у Француској. Рабле је показао смисао не само за комедију већ и сам језик, за монолог, дијалог, стварајући један особен свијет из маште. По свој прилици, Рабле је умро 9. априла 1553. године у Пaризу.

Рабле и Винавер

Велика је срећа што је Раблеова дјела „Гаргантуа” и „Пантагруел” на српски језик превео Станислав Винавер (1891-1955), велики пјесник, преводилац, савршени познавалац језика и ријетко обдарени филолог. Франсоа Раблеа Винавер сматра језичким генијем: „Велики део његовог смеха не долази само од ситуација, изненађења и тријумфа људских особина над механичким, него долази од самог језика: од оне слободе у игри речима, у игри граматиком и синтаксом… Рабле влада могућностима свога језика, француског, и тако се утисак игре и слободе код њега пење до већих и пространијих видика, но код било и једног писца света. Рабле је непреводљив, просто зато што тражи од преводиоца исту ту игру с језиком – а ту је игра мало коме дата. Рабле кује речи, барата њима као мађионичар, упућује их где му се прохте и како захте. Отуда она његова беспримерена ведрина и лакоћа: израз је лак и лакши него лак; чини нам се да речи, ето, послују за нас, и да оне сав напор примају на себе место да и ми сами запнемо.”

Винавер у једном свом тексту  нуди одговор на питање зашто је  превод романа „Гаргантуа и Пантагруел” међу најбољим пре- водима свих преведених књига на српски језик. „Својим преводом Раблеа хтео сам да се одужим своме родном језику, који је диван, крепак и изванредно изразит – и ведро слободан. Без љубави према српскоме, не верујем да би ми превод прешао границе које се морају прећи да бисмо се иоле приближили Раблеу. Превести Раблеа – значи волети Раблеа, али пре свега волети свој језик необузданом љубављу, која једина налази праве обрте: крајње слободе природности и безмерне прикладности. Нападали су ме неки педанти; они верују само у буквалне преводе оваквих ремек-дела, која се у ствари само могу – препевати. Без компромиса. Сви компромиси у том правцу ми изгледају кобна литерарна политика. Литература мора да одбаци све што је мртво. Напред се иде само са великом литературом која је до краја верна себи.”