Овим  поетским театром жељела сам да оживим и подстакнем на дијалог женске гласове сачуване у усменој народној и савременој умјетничкој поезији. Сваки од тих гласова понудио је своје одговоре на питања живота и смрти. Многи одговори обликовани су патријархатом, прихватањем привилегија или бескомпромисним супротстављањем. Питала сам се да ли је прихватање патријархалних ограничења врлина или пречица за болест. Љествица ближе небу или степеница ближе мраку? Истраживала сам заједно са глумицама просторе слободе које осваја савремена жена, које освајају лирски субјекти Милене Марковић и Радмиле Петровић. Чиме је освајају? Да ли је она потпуна или дјелимична? Можда је само привид, илузија?  Замјењује ли савремена жена један кавез другим?