Бранислав Нушић (1864-1938)

Аутор: Валентина Видаковић, професорка српског језика и књижевности

Прича о Браниславу Нушићу почиње необичношћу везаном за име које је на рођењу добио, име које ће касније самоиницијативно  промијенити. Алкибијад Нуша био би одговор на питање које се често чује у савременим српским квизовима и гласи – Како гласи право име великог српског комедиографа? То промијењено име  у себе је уткало чињеницу да му је отац био Цинцар. Није то једино име које везујемо за нашег комедиографа.  У току свог живота користиће и име Бен Акиба као псеудоним којим је потписивао неке своје радове.

Млади Нушић

Нушић са одликовањима

Бранислав Нушић и Жанка Стокић

Родни град Београд напустиће са породицом непосредно након рођења и омогућиће Смедереву  да се хвали податком да је Нушић у њему провео дјетињство. Повратак у Београд био је неминован. Када бисмо на географској карти пратили Нушићеве животне путеве, обиљежили бројне градове у којима је  живио и радио, уочили бисмо да је Београд  град у који се  стално враћао и у њему вјечно остао. Пожаревац се издваја са  списка градова јер су га тамо одвели уз полицијску пратњу. Критикујући пјесмом ,,Два раба” владавину краља Милана Обреновића, поштено је зарадио двије године затвора. Једну ће одлежати, а друге године робије ће га ослободити  помиловањем које је измолио његов отац. Поменутом пјесмом Нушић исказује своју способност да уочи друштвену неправду, слабости система, мане појединаца, али и вјештину да се креће у оквирима различитих књижевних жанрова.

Нушић са супругом Даринком, сином Баном и ћерком Гитом

Нушић у Бугарској 1935.год.

Нушићево име је једно од првих  на данас  дугом списку писаца  који су били у дипломатској служби. Као дипломирани правник (студирао је у Грацу и Београду) образован, елоквентан, духовит, чинило се да је права особа за сложени, изазовни, али лијепи живот дипломате. Његова  служба тече у Битољу, Скопљу, Солуну, Приштини. На  свом дипломатском путешествију упознаће и своју супругу, Даринку, којом ће се оженити године 1893. Тај брак је био дуговјечан и плодоносан. Нушић је имао троје дјеце. Нажалост, суочиће се са најстрашнијим људским искуством – смрћу потомака. Кћерка Оливера преминула је у другој години живота, син Страхиња  је погинуо у Првом свјетском рату, октобра 1915. Губитак сина разлог је зашто годинама није писао ништа. Када се након те деценијске ћутње латио пера, објавио је своје најпопуларније драме – ,,Госпођу министарку” и ,,Ожалошћену породицу”.

Након дипломатске службе, која није била увијек пријатна због сталне селидбе, живјеће релативно мирнијим животом радећи као управник позоришта у Новом Саду,  драматург у Народном позоришту у Београду, секретар  Министарства просвете. У вихору Првог свјетског рата проћи ће албанску голготу, напустиће Србије и живјеће у Италији, Француској и Швајцарској. Након завршетка рата и повратка у Србију, обавља различите, углавном умјетничке послове, од којих издвајамо мјесто управника Народног позоришта у Сарајеву. Постаће и академик пријемом у Српску краљевску академију неколико година прије смрти.

Љепота Нушићевог стваралаштво открива се у жанровској разноврсности његовог дјела. Памтимо га првенствено као изврсног комедиографа, али не треба заборавити ни да је Нушић био прозни и лирски писац. Његова ,,Аутобиографија” редовна је лектира у основним школама док су остала прозна дјела углавном маргинализована. Исто је и са пјесмама. Зато његове драме одолијевају времену на исти начин на који људске и друштвене слабости, које је разголитио на сцени, одбијамо да  превазиђемо.  За себе је увијек говорио да је хумориста, никако сатиричар, а књижевни критичари су тврдили да Нушић воли људе са свим њиховим слабостима. Највећи успјех постигао је пишући друштвене драме. Мада се као младић  дружио са пјесницима романтизма, мада је свједок модерне, мада је пуну стваралачку зрелост испољио у међуратној књижевности, он се сматра једним од најзначајнијих представника реализма. Чињеница је , ипак, да његово стваралаштво не подлијеже оваквим строгим стилским одредницама што свакако говори о свевремености наших мана и његовој вјештини да их опише и на сцени оживи. Зато се и сматра класиком српске књижевности.

Награђиван и цијењен, овјенчан бројним орденима за живота, преминуо је 19. јануара 1938. године у Београду гдје је и сахрањен. На дан његове смрти зграда Народног позоришта у Београду била је умотана у црно.  

Да ли сте знали?

Резервишите карту:

Please enable JavaScript in your browser to complete this form.
Број карата