РИЈЕЧ РЕДИТЕЉКЕ

Овим  поетским театром жељела сам да оживим и подстакнем на дијалог женске гласове сачуване у усменој народној и савременој умјетничкој поезији. Сваки од тих гласова понудио је своје одговоре на питања живота и смрти. Многи одговори обликовани су патријархатом, прихватањем привилегија или бескомпромисним супротстављањем. Питала сам се да ли је прихватање патријархалних ограничења врлина или пречица за болест. Љествица ближе небу или степеница ближе мраку? Истраживала сам заједно са глумицама просторе слободе које осваја савремена жена, које освајају лирски субјекти Милене Марковић и Радмиле Петровић. Чиме је освајају? Да ли је она потпуна или дјелимична? Можда је само привид, илузија?  Замјењује ли савремена жена један кавез другим?

На ово позоришно путовање подстакли су ме моји преци. Њихова невјероватна виталност и снага разлози су зашто ја данас јесам. Зато овај поетски театар посвећујем недавно преминулој тетки Радмили.

Валентина Видаковић

УЗБУДЉИВО ТЕАТАРСКО ТКАЊЕ

Текстуални предложак за представу Кавез Валентина Видаковић је саставила уврћући чврсто нити народне усмене традиције и модерног песништва међу којим се истичу стихови Милене Марковић и Радмиле Петровић. При томe су бирани, понекад и обазриво тргани они стихови чија је тематика жена и њена судбина, тачније, континуирано страдање и заточеништво женског бића од памтивека. Иако је поезија више извора, различита и по свом стилском устројству и по времену настанка и поетичким опредељењима ауторки, а нарочито кад је реч о усменој поетској традицији која одудара од урбаних песничких гласова, редитељка је успела да нађе њихов заједнички садржилац – потлаченост, потиштеност, тескобност, доминација мушкарца, а то су главне одлике ове поетске творевине. Дијалогичност је битна особина овог преплета традиционалног и модерног певања.

Овде превладава непосредан разговорни стил, јасан и пресан, сочан језик, емоционално снажан. То доказује да поезија може и на другачији начин да се представи, потврђује да поезија која садржи перформативност поезије, може да се сценски приближи публици. Преплет римованих стихова традиционалне лирске поезије и слободног стиха и наративне поезије савремених песникиња, тај судар рурално-традиционалистичких слика са урбаном стварношћу 21. века, одјекује снажном симболичком силином женске/ људске судбине, свеопштим криком за слободом.

Тако настаје јасно ангажована представа настала од трaнспарентне и емотивне поезије. Употреба аутентичнх песничких гласова наших песникиња који заузимају позицију бунтовне кћерке/жене говоре отворено о патријархалном поретку, родитељству. Такође, овде се уочава и особен интертекстуални дијалог о граду који у контакту са народном лирском поезијом поприма пародични тон  побуњеног женског гласа. Представа функционише као свестан поетички став и белодан је одговор на питање да ли поезија још увек може да нас узбуди, које се налази у основи овог финог театарског ткања.

Проф. др Миливоје Млађеновић

умјетнички директор