3. фебруар 2023.

Најстарији занат

3. фебруар 2023

ПРЕМИЈЕРА

1 сат 10 мин

трајање

Петер Српчич

режија, сценографија и костимографија

Пола Вогел

текст

Драгана Арсенић

асистент редитеља

Игор Кајмаковић

музика

Мирза Јунузовић

мајстор свјетла

Игор Кајмаковић

промо материјал и графичка обрада

Бојан Петричевић - Four Pixel Studio

фото и видео

Играју

Сви ми се продајемо, на све могуће начине. Сада, у време либералног капитализма, баш све је на продају. Продајемо своје време, своје уверење, своју слободу, а и своје тело, можда не баш за сексуални акт, али је тада барем ситуација јасна. Код нас, који често мислимо да нисмо на продају, границе су избрисане, али трансакције и продаја су све време присутне. У времену социјалних медија су они, које слушамо, постали у ствари највеће будале које постоје. Баш ти, који продају своју душу и тело да би били славни, они су најјаднији и највеће проститутке, а ми их узимамо за узор и следимо. Који идиотизам. У ту групу се већ дуго сврстају и политичари – и они су на продају. Али, њима бар не верујемо, мада их на крају бирамо, да одлучују о свему. Ко је сад ту онај који даје, ко је тај који добија и који облик садо-мазо релације се успоставио између народа и политике. Наших пет дама су радничка класа, поштени сој курви које дају своје тело за паре, али задржавају своја уверења и погледе на живот. Њихово мишљење никог не интересује, јер се код њих купује само месо за сексуалну разоноду. Али, ми ћемо да их и гледамо и слушамо, и на крају пробамо да нађемо одговор на питање – ко је ту у ствари курва, ко се продаје и на какав начин.  

Петер Српчич, редитељ        

 

Природа женског бића, место у свету које припада жени и њена перманентна потреба да се тај положај промени и унапреди окосница је драме Најстарији занат америчке драматичарке Пауле Вогел. Иако синтагма „најстарији занат“ јасно асоцира на проституцију, у делу Пауле Вогел, пет остарелих дама (имају од седамдесетдве до осамдесетри године) припадница „старе школе“ свој позив обављају са стилом и маниром, какви се данас у модерној проституцији не могу наћи. Њихова позиција дама с друштвене маргине, имала је свој етички кодекс, а данас се оно што је некад било саблажњиво чини ружичастим и безазлено архаичним. Друштво се у међувремену толико извитоперило, да ове старе пријатељице делују доброћудно и посве невино. У овој дружини
пријатељица ноћи које се међусобно уважавају и поштују, ипак долази и до варница и неспоразума, а нарочито кад је реч о наследству: када најстарија одлази у пензију, једна од њих мора преузети бригу за целу дружину. Тако се на изваредно хуморан и забаван начин ова тужна комедија намеће као својеврсна парабола о савременом друштву. Расправе пријтељица ноћи о њиховом пословном моделу, новим трендовима у „занату“, привредној кризи и замкама капиталистичке економије као и изумирање њихових сталних клијената што о збиљно угрожава њихову делатност и егзистенцију јесу актуелна слика друштвеног тренутка. Свака од њих има своје снове, своје приче и згоде, сећају се старих добрих времена, свесне да се су она прохујала и да се под налетом новог брише простор за њих. Иако времешне, старе даме се још боре, и још воле. Човечност, толеранција, поштовање, траје у њима и даље опомињући нас како су и те вредности пред изумирањем. Нису подлегле двостурком моралу и лицемерју друштва. Парадоксално, уместо очекиване представе о грубостима и суровости маргиналних група камо припада и „најстарији занат“ добили смо представу која говори о људској потреби за додиром, за блискошћу и интимом, о другом и дугачијем, о дубокој осами, о старости, о егзистенцијалном страху.


др Миливоје Млађеновић