3. децембар 2021.

Срце више није моје

3. децембар 2021.

ПРЕМИЈЕРА

65 минута

Трајање

Горан Ибрајтер

текст

Иван Петровић

режија

Студио ,,Маестро”

сценографија и костими

Владимир Топалов

израда сценске опреме

Рената Терзић, Драгана Гвардијан

израда костима

Владимир Топалов

дизајн свјетла

Мирза Јунузовић

свјетло мајстор

Игор Кајмаковић

тон мајстор

Немања Савић

инспицијент

Младен Лакић

декоратер / реквизитер

Игор Кајмаковић

промо материјал

Four Pixel Studio

фото

У представи се користе традиционалне народне пјесме у извођењу Амире Медуњанин.

Играју

Мелиха- Мирна Јовановић

Милорад - Ненад Благојевић

Плесачи - Мила Михајловић, Ратко Радић (Плесни клуб "101")

Ријеч редитеља

„Срце више није моје“ је изјава која уз један блажени уздах постаје потпуно лирска и љубавна, али ако је прати изгубљен поглед и ако је речена равним тоном, прераста у безнадежност и потпуно је лишена емоција. Тако и наши животи, без обзира да ли их живимо или преживљавамо, да ли се животују на брдовитом Балкану или на било ком другом дијелу дуњалука, могу да се драстично мијењају у односу на то како комуницирамо са другима.

Чије је ваше срце?
Ако је нечије, то у већини случајева значи да је познат власник и да је добровољно „дато њему или њој на коришћење“ и да сте и ви по истом принципу „власници“ највреднијег љубавотворног спиритуса.

Ако не знате чије је, онда то само значи да не желите да знате. Да ли су Мелиха и Милорад, и колико, одгонетнули одговор на ово питање, тема је представе „Срце више није моје“, гдје се одговори подједанако крију у изговореном, али исто тако у тишинама које често настају и остају у међусобној комуникацији.

Зашто не желимо све да кажемо? Да ли је то самољубље? Да ли је то жеља да се осјећамо вреднијим ако знамо нешто што други не зна? Да ли је то страх да нећемо знати да оправдамо то наше „сазнање“ од других, па га љубоморно чувамо, иако је оно можда погрешно и неутемељено? Било како било, наш величанствени записничар тишина Меша Селимовић је рекао: „Најгоре је кад људи ћуте, кад се не објасне, па свака сумња има право на живот. И моја и твоја…“

Иван Петровић

 

Дирљива драмска тугованка

„Срце више није моје” Горана Ибрајтера говори о сећању двоје људи који су, услед ковања и раскивања братства и јединства народа са простора Босне и Херцеговине, расковали и властите животе, заједницу људску, разорили и мирну брачну луку, ни криви ни дужни, отровани поганим речима и делима неименованих моћника који уређују и преуређују Свет. У кишно, суморно предвечерје одвија се ова сетна, непретенциозона меланхолична љубавна прича прожета благим хумором и звуцима севдалинки. Мелиха и Милорад су „власници“ малих живота, и они језиком са изворишта народног, једноставним људским фразама сублимирају муку човекову, егсзистенцијалну, свагдању, анализирају у шта су се људи претворили, болују болове старе и нове. И болом свог срца, упозоравају.

Миливоје Млађеновић, умјетнички директор

 

Горан Ибрајтер

Горан Ибрајтер је рођен 1962. године у Мокрину. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду 1988. на Групи за филозофију. Мастер студије драматургије на Академији уметности Нови Сад завршио 2017. године.

Аутор је драма Карданус (премијерно изведена 2007. у Народном позоришту Ужице у режији Љубослава Мајере, објављена у едицији Савремена српска драма 2008. и на енглеском у Сцени, 2015) и Срце више није моје (премијера 2014, Новосадско позориште/Савез драмских уметника Војводине у режији Богдана Јанковића). Добитник је награде за савремени драмски текст на 5. међународном кикиндском позоришном фестивалу (за текст Срце више није моје, 2014) и награде за адаптацију на Сусрету аматерских позоришних друштава Војводине у Старој Пазови 2014. године (за текст Гори, госпођице моја, по истоименом филму Милоша Формана).

Био је директор Народног позоришта ,,Тоша Јовановић” Зрењанин у периоду 2000-2004. и 2007-2010. Након тога прелази у Стеријино позорје, гдје ради на мјесту извршног директора.

Добитник је награде ,,Никола Пеца Петровић” за најуспјешнијег позоришног менаџера 2004. године (награду додјељује Народно позориште Сомбор).

До сада су му објављене књиге поезије Песме Елеазарове (Књижевна општина Вршац, 2009; на немачком у издању Банатског културног центра, 2016), Стихије (Банатски културни центар Ново Милошево, 2012), Ја(је) (Градска народна библиотека ,,Жарко Зрењанин” Зрењанин, 2014) и Милетска бележница (Градска народна библиотека ,,Жарко Зрењанин” Зрењанин, 2020).

Поетски, прозни и стручни текстови су му објављивани у Улазници, Аванграду, Летопису Матице српске, Књижевном животу (Темишвар), Огледалу, Дометима, Сцени, као и у више зборника из области позоришне теорије. Превођен на њемачки, енглески, словачки и румунски.