20. октобар 2022.

Хасанагиница

20. октобар 2022

ПРЕМИЈЕРА

1 сат 50 мин

трајање

Душан Тузланчић

режија

Љубомир Симовић

текст

Марија Калабић

сценографија

Марина Сремац и Јасмина Радујко

костимографија

Игор Грекса

сценски покрет

проф. др Радован Кнежевић

лектор

Влатко Стефановски

музика

Вања Кртолина

инспицијент / суфлер

ТЕХНИКА

Зденко Медвеђ

дизајн свјетла

Мирослав Делић и Мирза Јунузовић

мајстори свјетла

Игор Кајмаковић

мајстор тона

Немања Савић

асистент сценографа

Радионице НП РС

израда сценске опреме

Даница Ћеран и Весна Сачић

израда костима

Марко Ристић

декоратер

Игор Кајмаковић

промо материјал

Бојан Петричевић - Four Pixel Studio

фото / видео

Виолета Кртолина

фризуре

Играју

Ријеч редитеља

Одувијек сам размишљао о томе како би то изгледало кад би сликари или музичари, у каталозима својих изложби или концерата, писали о томе шта су хтјели да кажу, или на шта треба да обратимо пажњу, или нам, као случајно, послали кључ за читање њихових дјела.

Свако ко буде држао ову књижицу у рукама два сата ће гледати (или барем почети да гледа) дјело о којем је објављено преко хиљаду триста библиографских јединица, драматизацију која у овој сезони доживљава пола вијека, драмско дјело које су на нашем језику преко педесет пута режирали велики редитељи и играли највећи глумци. На сву ту плејаду великог и лијепог око Хасанагинице, ја сам имао срећу и да окупим тим збиља великих сарадника.

У свe сам додао само прстохват поштовања, зачина за који ми се чини да је помало заборављен у нашем Позоришту. Поштовањa према писцу, поштовање према сваком лику, поштовањa према сваком глумцу и сваком члану ауторског тима. Свој посао сам замислио тако да свима њима створим услове да на путу ка договореном циљу покажу најбољег себе. За све што не буде изгледало тако, мени гријех на душу.               

Душан Тузланчић         
 

 

”ХАСАНАГИНИЦА“ – БАЛАДА, ДРАМА, ОПЕРА, ФИЛМ…


Знаменита ”морлачка балада” (илирска балада), о жени која страда ни крива ни дужна, настала је у патријархалном муслиманском друштву и приповеда о трагичном сукобу Хасанаге и његове супруге. Љубав и неразумевање супружника чине основу трагичке кривице у овој епско-лирској трагедији насталој у другој половини 17. века.

У епохи романтизма, у европској, али и светској књижевности, дошло је до великог интересовања за народну књижевност, што је несумњиво допринело успеху Хасанагинице. Балада је изазвала одушевљење књижевних посленика у Европи тога времена, а и касније – била је предмет интересовања не само европских већ и светских интелектуалаца и уметника. Управо балада о трагичној судбини Хасанагинице као мајке и као жене свету је открила лепоту и загонетност нашег усменог стваралаштва.

 

ПРЕВОДИ

 

О Хасанагиници се писало више него и о једној другој балади наше народне књижевности; преведена је готово на све светске језике. Након првог, почетног Фортисовог италијанског пријевода, Хасанагиница се, већ првих наредних година, појављује и на немачком у преводу Клименса Вертеса (1775), а убрзо затим и у преводу Јохана Волфганга фон Гетеа (1775), потом у анонимном француском преводу (1778), затим на мађарском, на који је преводи Казинци Ференц (1789), на латинском, и то у преводу Дубровчанина Ђуре Ферића (1798), након чега следе два узастопна енглеска превода – сер Валтера Скота (1798/99) и Џона Бојда Гриндшилдса (1800). У првој половини 19. века, Хасанагиница се јавља поново на француском, у преводу Шарла Нодијеа (1813), као и на чешком у преводу Самуела Рожнаjа (1813), потом на пољском, на који је преводи Казимиер Броџински (1819), још једном на немачком, у преводу Терезе фон Јакоб (1826), затим на руском, на који је преводи Алек- сандар Х. Востоков (1827), те поново на енглеском, у преводу Џона Браунинга (1827), па опет на француском, у преводу Проспера Меримеа (1827), затим на шведском у преводу Јохана Лудвига Рунеберга (1830) те изнова на фран- цуском, на који је овом приликом преводи Жерар де Нервал (1830). У истој, првој половини 19. века Хасанагиница ће се појавити и у словеначком преводу Јакоба Зупана (1832), као и на француском у преводу Клода Форијела (1832), а потом поново на руском, у преводу Александра С. Пушкина (1835), те након тога поново и на француском, и то у преводу Адама Мицкјевича (1841).. Хасанагиница је, исто тако, одмах уврштена и у чувену антологију Народне песме (1778/79.) Јохана Готфрида фон Хердера.

 

ДРАМСКА ДЕЛА


Сукоб између ликова, унутрашњи агони протагониста, укрштање супротстављених драмских полова, унутарња драматика лирско-епског тока, драмски карактер радње, богатство дијалога и монолога учинили су Хасанагиницу погодном за позоришну адаптацију. Лепота ове баладе, почетком 20. века, инспирисала је двојицу књижевника – Милана Огризовића и Алексу Шантића. Хрватски књижевник Милан Огризовић написао је, 1909, драму Хасанагиница.

Разрадивши мотив о материнској љубави, Огризовић је у драми приказао и страсну љубав Хасанаге и Хасанагинице, разлике у њиховом пореклу и сукоб традиције и новог доба. Песник Алекса Шантић написао је, 1911, лирску једночинку која је одговарала његовом патријархалном схватању света, његовој
интимистичкој лирици. Основни мотив Хасанагине несреће, код Шантића, јесте неверовање у женину љубав (Петар Марјановић). У другој половини 20. века, 1974, савремени песник Љубомир Симовић, у слободном стиху, испевао је своју Хасанагиницу – драму у два дела и осам слика, која је имала велики успех код позоришне и читалачке публике. Баладу о Хасанагиници у драмски облик транспоновали су и Алија Исаковић, Томислав Бакарић, Нијаз Алиспахић и Нико Топић.

 

ФИЛМ


 У српској кинематографији настала су два филмска остварења о Хасанагиници. Сликар и филмски редитељ Миодраг Мића Поповић је 1967, по мотивима ове народне песме, а у продукцији Филмске радне заједнице ”Београд”, снимио филм са Миленом Дравић, Рељом Башићем, Радетом Марковићем. Према Симовићевој драми, 1983. је Славољуб Стефановић Раваси снимио ТВ филм са Жарком Лаушевићем и Александром Николић. У Босни и Херцеговини, на драмској верзији ”Хасанагинице” Алије Исаковића заснован је телевизијски филм из 1983. у режији Александра Јевђевића.

 

ОПЕРА


Прва босанскохерцеговачка опера у три чина према либрету начињеном од драме Нијаза Алиспахића, коју је компоновао Асим Хорозић, имала je праизведбу 2000. у Сарајеву у режији Сулејмана Купусовића.

Праизведба оперске адаптације Симовићеве драме (музичка драма у три чина, у пет слика), према либрету композитора Растислава Камбасковића у режији Иване Драгутиновић, била је на сцени Народног позоришта у Београду 2009. Дриговао је маестро Младен Јагушт, а насловну улогу је имала сопран Јасмина Трумбеташ-Петровић.

 

ЧИЈА ЈЕ ”ХАСАНАГИНИЦА”?


Током деведесетих водиле су се жучне полемике око тога ком народу припада ауторство чувене баладе. Хрвати су сматрали да је ”без икакве двојбе, хрватско културно и књижевно благо”, док су Бошњаци тврдили како је ”бисер бошњачке књижевности који суседни народи стално изнова покушавају да припишу себи”.

Први су се ослањали на изворни икавски облик, Имотски као место радње и Макарску као топос првог записивања. Други на ”аутентично бошњачки контекст” и идентитет, пре свега верску припадност самих јунака. Вук Караџић ју је међу српске народне песме уврстио на основу критеријума да је све што је новоштокавско – српско… Хасанагиница, међутим, јесте и биће, усмено књижевни текст изразите интерлитерарне и интеркултуралне вредности, ванвременска и изван уско схваћених регионалних простора.

 

О писцу

Љубомир Симовић (1935, Ужице). Пјесник, драмски писац, есeјиста, приповједач, путописац. Редовни члан Српске академије наука и уметности. У родном граду завршио основну и средњу школу, а дипломирао на Филолошком факултету Универзитета у Београду, на групи за историју југословенске књижевности и српскохрватски језик. Био је уредник и одговорни уредник студентског књижевног часописа ,,Видици”. Радни вијек је провео као уредник у културној редакцији Радио Београда.

Симовићеве пјесме и драме су превођене и штампане на многим језицима, било у посебним књигама, било у књижевним и позоришним антологијама, зборницима и часописима. Највише успјеха у иностранству доживјела је драма ,,Путујуће позориште Шопаловић”, која је преведена на петнаест језика, постављена на сцене преко педесет позоришта у Француској, као и на сцене више од десет других држава. Од јануара 2003. у Француској се игра и ,,Чудо у Шаргану”. О извођењима Симовићевих драма у земљи и у свијету приређена је, у Музеју позоришне уметности Србије у Београду, у прољеће 2005, изложба под називом ,,Путујуће позориште Љубомира Симовића”.

Добитник је више књижевних и позоришних награда, међу којима су: Змајева награда, Стеријина награда, награда Бранко Миљковић, награда Милан Ракић, Октобарска награда Београда, Дисова награда, награда Десанка Максимовић, Жичка хрисовуља, награда Јоаким Вујић, награда Васко Попа, награда Јован Дучић, Златни кључ Смедерева, награда Српске књижевне задруге за животно дело, Печат Народног позоришта Београд, Статуета Јоакима Вујића и друге. Стеријина награда му је додијељена четири пута: три пута за најбољи драмски текст (Хасанагиница, Путујуће позориште Шопаловић, Чудо у Шарану), а четврти пут за допринос развоју позоришне умјетности.

Цјелокупна раскошна библиографија Љубомира Симовића заслужује једно посебно дјело. Поред раније наведених драма, објављено му је седамнаест књига поезије: ,,Словенске елегије”, збирке „Уочи трећих петлова”, „Видик на две воде”, „Ум за морем”, „Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској”, „Источнице”, „Игла и конац”, „Љуска од јајета”… Више од десет књига изабраних пјесама, књиге прозе, књиге есеја: „Дупло дно”, „Ковачница на Чаковини”, „Нови галоп на пужевима”, „Жабе у реду пред поткивачницом”…

Аутор је и бројних књига разговора, дневника, бесједа, писама и чланака. Изабрана дела у пет књига су објављена 1991, а Сабрана дела у дванаест књига 2008. године.

                                                               

Резервишите карту:

Please enable JavaScript in your browser to complete this form.
Број карата