Борисав Бора Станковић – писац туге, страсти и дерта

Борисав Бора Станковић, један од најаутентичнијих писаца српске књижевности, рођен је 31. марта 1876. године у Врању. Одрастао је у патријархалној средини југа Србије, на раскршћу истока и запада, где су се вековима мешали епски занос и турски севдах. Завршио је права у Београду, али је његов животни позив била књижевност — стварање из душе, бола и непрестаног погледа у прошлост. Писао је о Врању и Врањанцима, о конзервативној чаршији и притисцима обичаја, о чежњама, забрањеним љубавима и унутрашњим расцепима људи који не могу ни назад, ни напред. Његово стваралаштво обухвата приповетке, романе и драме, међу којима се истичу Нечиста крв, Коштана, као и приповетке У ноћи, Стари дани, Божји људи. Када је имао 28 година, Бора се оженио на готово боемски, романтичан начин, који као да је изашао из страница његових књига. Шетајући Теразијама, угледао је у излогу фотографију девојке у морнарској униформи — спремала се за маскенбал. Исте вечери, на наговор пријатеља, отишао је на тај маскенбал. Прва особа која му је пришла била је управо та девојка, „као да је управо изашла из фотографије“. Освојила га је осмехом и једноставношћу, а он је, омађијан, целу ноћ провео уз њу. Неколико недеља касније, Ангелина — његова Гина — постала је његова жена. Била му је прва читатељка, ослонац и тиха инспирација. До смрти је чувала његову последњу недопушену цигарету као амајлију њихове љубави. Бора није писао по распореду нити систематски. Стварао је када би га „ухватио жар“, када би му се, како је говорио, „ознојиле руке“. Бележио је парче по парче — на хартијицама, по маргинама, по кутијама — а затим би све то повезивао у целину у својој радној соби. Није говорио о томе шта пише, нити је волео да објашњава сопствено стваралаштво. Једном приликом, док је седео са рођацима, рекао је: „Блажени нишчи духом, а мени ври у глави!“ Затим се повукао у собу и остао тамо три дана — тада је настала прва верзија романа Нечиста крв. Писао је уз кафу и цигарете, а своје текстове је често преправљао и дорађивао, у више верзија. Био је пријатељ са Миланом Стајићем, по чијем је стрицу створио лик Миткета из Коштане. Књижевника Димитрија Хаџи Микића упознао је након дечачке туче каменицама, али су касније постали блиски. У младости је био познат по сиромаштву, немару и необичним, бунтовним пријатељствима. Никада није тражио ништа незаслужено — био је поносан и честит. Његова баба Злата, иако сиротица, у његовим причама живи као готово митска фигура — топла, мудра, богата духом. Његова сусетка Паса, девојка коју је описивао под правим именом, 2 представљала је рану из младости. Касније му је замерала јер ју је „метнуо у књиге“, што ју је изложило задиркивању чаршије. Почетак Првог светског рата затекао га је у Министарству просвете, где је радио као референт. Када је Ниш постао ратна престоница Србије, Бора је тамо пребегао са женом и ћеркама. Од министра Љубе Давидовића добио је задатак да пренесе мошти краља Стефана Првовенчаног у Пећ — чин дубоке одговорности и симболике, јер су се пред ратним разарањем чувале и светиње, али и дух народа. Након тога доспео је у Подгорицу, а касније се вратио и наставио да пише, носећи у себи све већи умор и тугу. Његов савременик Јован Дучић записао је да је „Борисав Станковић дошао у српску књижевност из краја где се преплићу Блиски исток и балкански Запад. Ту се завршава епски занос, а рађа се лирика, севдах и дерт.“ Управо та осећања — тешкоће, чежње, неостварене страсти — уткане су у сваку његову реченицу.