Градско позориште “Семберија” за почетак 2026. спрема нову представу – “Одисеј – стварање хероја”, по мотивима Хомеровог епа. Ову представу режираће Иван Вања Алач, а за Бијељина данас говорио о сарадњи са бијељинским ансамблом, мотивима за избор грчке митологије и симболици коју ће представа да донесе.
Миливоје Млађеновић, уметнички директор театра, био је у жирију фестивала на коме је учествовала моја представа „Људи од воска“ из Народног позоришта Сомбор. Након тога је уследио позив на сарадњу, што увек сматрам једном од најлепших незваничних награда и успеха са учествовања на неком фестивалу.
Чињеница да се ради о једном од најмлађих театара, не само у РС, већ и у региону, била је посебно мотивишућа и инспиративна. С обзиром та то да мој родни Београд ове године слави седамдесетогодишњицу од последњег отворања „велике“ позоришне куће, са нарочитом радошћу пратим рад и успех Градског позоришта Семберије. Надам се да ће се овом представом тај успех наставити, али и да чемо ускоро добити још младих театара у региону.
Шта Вас је као редитеља највише привукло Хомеровом Одисеју и због чега сте се одлучили управо за концепт „свједочења богова“?
-Као мали обожавао сам грчку митологију, а Одисеј ми је био омиљени лик. Сећам се и цртаног филма на Каналу Д који сам увек једва чекао. Када сам у каснијим годинама загребао испод површине, учинило ми се да је Одисеј један од најгорих ликова те исте митологије, да бих на крају схватио да је једноставно: човек (Што је иначе и прва реч у оригиналу Хомеровог епа на старогрчком). Може се рећи да сам са тим ликом прошао све оно што већина нас пролази са својим родитељима као првим ауторитетима које у почетку идеализујемо, затим у адолесценцијии демонизујемо, да бисмо их напослетку сазревања: разумели. Проблем нас као народа јесте што нисмо отишли много даље од Канала Д и што из немоћи да се помиримо са губитком идола у родитељима, проналазимо друге, углавном најпогрешније људе које постављамо на тај пиједастал, уздижући их много изнад места које им припада.
Хомерова „Илијада“ и „Одисеја“ представљају колевку целокупне западне књижевности, а Одисеј као појава – архетип култа личности, између осталог и због тога што су га контексти, визуре и тумачења других људи свеле на баналног суперхероја. Ми само покушавамо да га вратимо оном лику кога је Хомер написао: човеку од крви и меса, са врлинама и манама.
Како сте прилагодили антички еп савременој публици – шта данашњи гледалац може препознати као „своје“ у Одисејевој причи?
-Наш језик није архаичан, иако су многе синтаксе и симболи остали исти. Оно чему смо остали верни јесу догађаји којих у “Одисеји” има онолико и сваки је довољан за по једну целовечерњу представу. То је прича о повратку и постављање питања колико Хероји инспиришу приче, а колико саме приче стварају Хероје. Трудимо се да испричамо модерну бајку која у себи садржи дечију заиграност и маштовитост, помоћу којих се пак представљају они делови који се деци обично прећуткују како не би кварили једнодимензоналну слику Одисеја као хероја.
Поред проблематизовања идолопоклонства, овом представом се трудимо и да преиспитамо наш став о самој антици као нечему што је резервисано искључиво за трагедије, тако да је наша прича жанровски комедија у којој суштински ништа нисмо мењали, нити додавали ишта што у самом епу није већ уписано.
С обзиром на то да се Одисеј ове године појављује и на филмском платну у великој продукцији, да ли Вас је та чињеница додатно инспирисала или је представљала одређени изазов у раду?
-Идеја да радим представу о Одисеју јавила се много раније него што смо сви сазнали за Ноланов планирани блокбастер. Изазов би био постојао да је почетак нашег рада наступио након премијере филма, управо јер би се „читало“ као одређен вид инспирације.
Шта иначе позориште може понудити што филм не може?
-Оба медија имају исти циљ: да испичају причу, изазову емоције и поставе питања. Оно у чему се разликују јесу алати којима се то постиже. Филм може да вам покаже крупни план Ахејаца који, знојећи се чуче у унутрашњости Тројанског коња чекајући да изађу и побију Тројанце. У позоришту нема те врсте раскадриравања, али зато тај исти Тројански коњ може да „оживи“ и поједе Тројанце, као да није од дрвета, представљајући исти чин, само кроз другу стилску фигуру.
Како сте сарађивали са ансамблом Градског позоришта „Семберија“ и какав је Ваш утисак о раду са младим ансамблом, да ли Вам је дао додатну слободу у истраживању форме и израза?
Сарадња је била веома пријатна. Људи који су то позориште основали и људи који га воде заиста су показали отвореност и спремност да сви заједно створимо нешто лепо и значајно. Наравно да млад ансамбл нуди једну врсту посебне полетности и отворености ка игри која нам са годинама понекад бежи. Управо ту отвореност покушали смо да истакнемо у овом процесу.
Колико су богови у Вашој представи симбол савремених сила које обликују човјекову судбину данас?
-Богови су у нашој представи они који причају причу. Или је боље рећи да су они који данас пласирају наративе савремени богови. У представи смо то сви ми, али пре свега глумци који нам са сцене причају причу, а чија мишљења и ставови су некад директно, а некад индиректно инкорпорирани и уткани у ову представу. Оно што је код грчке митологије нарочито занимљиво и драмски потентно јесте што, за разлику од већине модерних религија, богови нису представљени као безгрешни „свеци“, већ бића са људским особинама и слабостима: љубомором, таштином, несигурношћу, заједљивошћу. Причајући о таквим боговима, заправо причамо о нама и извесној рашомонијади наших различитих субјективних доживљаја исте ситуације.
Шта бисте вољели да публика понесе са собом након гледања представе – емоцију, питање, или одговор?
-Емоције су увек приоритет, јер су пут до прочишћења, али и пут до постављања питања. Ако нас нека прича не заинтригира и не изазове реакцију и на емотивном плану, тешко да ћемо уложити време и напор да се запитамо о теми коју она обрађује. Тако да је мој одговор: емоције и питања.
Ако неко са собом након гледања представе понесе и одговор, одлично: нека нам га јави!
Иван Вања Алач је млади србијански редитељ, одрастао у породици глумаца, те је од малих ногу везан за позориште. Завршио је Млутимедијалну режију на Академији умјетности у Новом Саду, код професора Никите Миливојевића. Током и након студија снимао је радио драме, краткометражне игране и експерименталне филмове који су приказивани на фестивалима у земљи и региону. На простору Србије и Хрватске радио је позоришне представе које су годинама на редовним репертоарима.
Представа “Људи од воска” Народног позоришта Сомбор, коју је Алач режирао, освојила је преко 20 награда на позоришним фестивалима у региону.
Љиља Лукић
