
8. мај 2021.
Иваново самоубиство
НАПОМЕНЕ:
У представи се користи стробоскоп. ** Није препоручљиво људима који болују од епилепсије.
8. мај 2021
ПРЕМИЈЕРА
4 сата
Трајање
Давид Алић
Режија и адаптација
А. П. Чехов / Давид Алић
Текст
Ана Колбианова
Сценографија и костимографија
Срђан Марковић
Композитор
Александра Лазин
Челисткиња
Небојша Громилић
Сценски покрет
Бојан Петричевић
Фото/видео
Игор Кајмаковић
Промо материјал
Давид Алић, Ана Колбианова и Владимир Топалов
Дизајн светла
Владимир Топалов
Израда сценографије
Драгана Гвардијан и Рената Терзић
Израда костима
Мирослав Делић
Тон мајстор
Мирослав Делић
Свjетло мајстор
Мирза Јунузовић и Игор Кајмаковић
Декоратери
Младен Лакић
Реквизитер и декоратер
Марко Ристић
Реквизитер
Играју
- Иван (Иванов) – Иван Петровић
- Миона (Ана Петровна) – Миона Марковић
- Мирна (Зинаида Савишна/Боркин) – Мирна Јовановић
- Михаило (Шабељски) – Михаило Максимовић
- Маја (Саша) – Маја Новаковић
- Лимун (Лебедев) – Ненад Благојевић
- Душан (Љвов) – Душан Ранковић
- Вања (Бабакина/Косих) – Вања Кртолина
Где почети?
Вероватно од питања које и Чехов поставља: Да ли ће Вам бити жао ако умрем?
И заиста, у том питању се крије још једно суштински људско питање данашњице – да ли тренутно живимо у емпатијској катаклизми? Највећа зависност једног људског бића је од другог људског бића, али све више стичем осећај да, услед понижавајућег медијског материјала који нам се пласира (а наш је избор да ли ћемо га прихватити или не) почињемо да уживамо у људској несрећи, а све чешће и у људској смрти. „Навукли“ смо се на смрт, а човек није створено биће да може сам.
Где је запело?
Опет се реферишем на Чехова: Да ли ми заиста мислимо да се разумемо?
Не. Никада се нисмо разумели и никада се нећемо разумети, али сви стремимо ка истом – истини. Но, да ли је наше сазнање о неразумевању довољно да престанемо да се слушамо и да уопште покушавамо да се разумемо? Истина је много, свако има своју, али човек није предодређен да спозна истину (тада се све завршава), што не значи да треба одустати од трагања за њом. И зато је запело онда када смо дозволили себи да одустанемо од човека. Када смо постали сувишни једни другима.
Где се завршава?
Све је почело мишљу и све ће се завршити у мисли. Бити сувишан човек значи бити неразумљив никоме и онда је логичан сплет да сувишан човек оконча свој живот, да изврши самоубиство. И многи би пре осудили тај чин, него што би се потрудили да га разумеју и да се запитају да ли су можда они криви. И да би нам било лакше да скинемо кривицу са себе, претвараћемо се да нам је жао што је неко умро. Какав врхунац малоумности. Један живот тако мало звучи у односу на цео космос, али тај један живот у себи има цео један космос. И тај један живот је најважнији од свега. Сачувајмо га.
Космос је састављен од бесконачно много коначних ствари.
Ова представа је посвећена свим људима који су одузели своје животе и налазе се у неким, нама недокучивим, космосима.
Давид Алић, редитељ
Иванов у Семберији, данас
Иванов, човек у пуној снази, а већ сморен, чамом окован, сневесељен, тром и равнодушан, пристаје , у овом тренутку и Семберији , и било где.Он је један од оних „сувишних људи“ чији се живот , дејством крутих друштвених шаблона, извитоперио и чије је душе населила пустош и празнина. Иванов је традиционална мелодрама, са класичним љубавним троуглом, у којој провинцијални ускогруди људи гуше живот. Познато је да је време у Чеховљевим драмама расплинуто, па приче тече сасвим природно, скоро натуралистички неограничено. Имајући на уму доминантни затамњени, депресивни доживљај света којем је свакако допринела и пандемија вируса, Чеховљеви комади, а Иванов нарочито, су нам данас још потребнији. Иванов је бескрајно тужна појава, можда још тужнија зато што не умемо да објаснимо одакле та туга извире. Можда је тај вирус туге захватио и нас данас, јер не заборављамо „срећне дане, веселе године“. Тешка провиницијска чамотиња, све нас обузима. Суочавањем с том депресивном сликом света помоћи ће нам, свакако, да такво стање превазиђемо, да не поприми карактер епидемије депресије.
Отуда Иванов у Семберији, данас.