Одрастао је уз оца трговца, Грка, и мајку Српкињу која је у дјечаку пробудила љубав према умјетности. Стеријина склоност према духовном свијету може се објаснити и његово крхком тјелесном грађом. Чини се да је дјечак у свијету књига тражио лијека за своју усамљеност. А од каквог свијета је бјежао сазнаћемо читањем његовог „Кир Јање”.

Привилегија одрастања у Аустроугарској у деветнаестом вијеку било је квалитетно образовање доступно готово сваком заинтересованом младом човјеку. Стерија је кренуо путем знања и водио је жестоку борбу са оцем који тај пут није подржавао јер је ковао другачије планове за свога сина. Класично гимназијско образовање стицао је у Сремским Карловцима, Темишвару и Пешти, а права је студирао у Кежмарку. Већ у школској клупи почиње да пише пјесме по узору на класичне пјеснике и то на латинском језику.

Након завршених студија права вратиће се у Вршац и радиће као професор латинског, затим као адвокат. Подстакнут политичким промјенама у Србији одлази 1840. године у Крагујевац да ради као професор природног права, а убрзо након тога ће постати начелник Министарства просвете. Посветиће се начелничком послу и иза себе ће оставити одлуке које су видљиве и данас. Он је одлучио да час траје четрдесет пет минута, увео је физичко васпитање као предмет, подстакао је доношење закона о заштити културних споменика, борио се за оснивање Народне библиотеке, Народног музеја, Академије наука. Године које је провео у тадашњој Србији заправо су године борбе човјека који је искрено желио да помогне младој држави у настајању, полузависној кнежевини, да створи све оне институције које би биле симболи њеног културног идентитета. Десило му се оно што и многима, сагорио је у том заносу, сукобио се са политичарима и тужан и незадовољан напустио је службу и вратио се у Вршац 1848.године.

Мада је најпознатији као драмски писац, Стерија се није у свом књижевном раду ограничио само на драму. Био је он и романописац, пјесник, критичар, школски писац, а бавио се и филолошким питањима. Његове књижевне узоре треба тражити у Доситеју, Миловану Видаковићу, Лукијану Мушицком. Стилски, у његово стваралаштво уткали су се сентиментализам, класицизам, предромантизам. У својим најбољим комедијама он се приближио и реализму.

Најважније подручје његовог рада јесте драма. Код њега се смјењују „жалосна позорја”, како он назива историјске трагедије, са „веселим позорјем”, комедијом. Комедије увијек имају наглашен дидактички карактер јер Стерија жели да исправи, лијечи и „осоли мозак грађанству”. Често су његове комедије и друштвено ангажоване јер он се бави конкретним појавама свога доба и своје средине. Његов узор јесте Молијер (преводио је његове драме), али Стерија одустаје од класичне комедије јер њега не интересују општељудски пороци него слабости људи из непосредног окружења. Одступање од типа класичне комедије огледа се и у томе што код Стерије нема срећних завршетака.