Антићев молитвеник

Један смер репертоара бијељинског Градског позоришта „Семберија“ иде ка сценском потврђивању драмске поезије великих песника. После „Гласова предграђа“, Валентина Видаковић полазећи од елемената песничке аутоироничне биографије „вечитог дечака“, Мирослава Антића, склапа мозаик о одрастању и сазревању увек осенчен претећим силама нетолеранције, идеологије, паланачког несхватања песничког бића. Тако је, од луде жудње, саткана монолитна, меланхолична, сетна и лирична драмска поема у којој се јасно артикулише осетљивост Песника, Других и другачијих у свету грубих, хладних и безосећајних. Сетним душама, каквих има тушта у Семберији, овај Антићев молитвеник љубави, једнако ће годити као и душама војвођанским од сличнога ткива. Једино су они кадри да у облацима сна и јаве препознају босе дечје стопе.

Миливоје Млађеновић,
Умјетнички директор ГП „Семберија”

Ријеч ауторке

По сопственом признању, Мика Антић је био заточеник једне књиге. Упркос десетинама књига које је написао, шира читалачка публика га је углавном доживљавала као пјесника ,,Плавог чуперка” и ,,Гаравог сокака”. Моја жеља је била да заједно са глумцима скинем окове са његовог пјесничког бића, ослободим га терета неразумијевања и покажем сву љепоту његовог поетског свијета. Заронивши у тај свијет открила сам пјесника љубавног заноса и патње, родитељства, првокласног метафизичара и поету смрти. Сценском поставком сам одшкринула врата његовог интимног свијета и сигурно знам да ће сваки онај гледалац који се врати његовим бројним књигама поезије открити још више.

Валентина Видаковић

Умјесто биографије Мике Антића

,,Постоје људи који немају једну биографију јер нису живе ли само један живот. Постоје уметници чија дела изнова тумачена стварају сваки пут нови мит о ономе ко их је сачинио. Постоје неухватљиви духови које ниједна мрежа података не може заувек зауставити и онеспособити да се не распрсну у нешто ново, посве другачије. Постоје песници попут Мирослава Мике Антића чије овоземаљско бивство делујe нестварно и није га могуће захватити једним потезом пера. Стога сваки разговор о разбарушеном и боемски распеваном поети Војводине треба почети на начин као што ради приповедач бајки у Закавказју – Био једном, а можда и није био.”

,,Ја сам, у ствари, живео одувек како сам хтео. Било је у мени много равничарског пркоса и снаге. Ја сам своја најлепша, најчуднија путовања превалио кроз пустош ове песничке, ветровите главе. Тако сам избегао да умрем и пре праве смрти, да ходам улицама као зомби или да ми покрете уређују неки непознати људи скривени иза тамне завесе. Дозволите, али то би за мене била увреда.”

,,Сутрадан после детињства”, Немања Ротар
(одломци из романа)