РИЈЕЧ РЕДИТЕЉА

,,Не верујте ничему што чујете, и само половини онога што видите.”

                                                                                                                      Бењамин Френклин

Каже се да свет погледамо једном, у детињству. Остатак живота се присећамо те слике. Као мали обожавао сам грчку митологију, а Одисеј ми је био омиљени лик. Сећам се и цртаног филма на Каналу Д који сам увек једва чекао. Када сам се касније вратио миту, почео сам да увиђам да Одисеј ипак није ни толико сјајан, ни храбар, ни правичан, али да је управо то оно што га чини и херојем и човеком. То је отворило питање колико хероји инспиришу приче, а колико саме приче стварају хероје. Зато смо се трудили да представом створимо бајку која у себи садржи дечију заиграност и маштовитост, али уједно показује све чиниоце хероја: његове жртве, одрицања, муке и страдања, његову гордост, осионост, свирепост и умишљеност. Користећи се разним врстама приповедања: од класичне нарације, преко наховања и адвокатског окршаја, па све до острашћеног спортsког коментарисања, покушали смо да
прикажемо како је понекад од саме приче важније ко нам је и због чега прича. Овим рашомонским приступом деми(с)тификујемо Одисеја и приказујемо га из више углова, препуштајући тако публици да сама донесе закључак о томе да ли је он заиста херој, антихерој, или можда пак жртва?

О самом раду:

Овај процес несумњиво нам је донео нешто што у домаћем театру нажалост није толико често у последње време: аутономни домаћи драмски текст младе драмске списатељице и драматуршкиње Дивне Стојанов који има чврсту структуру и динамику у
којој се преплићу фантастично и реално, духовито и опасно, ишчашено и мелодрамско. Следећи тај рукопис, на сцени смо добили пре свега у покрету и глумачком изразу: прозор кроз који се види само један делић бескрајне маште Теодора Винчића који се, иако већ увелико потврђен као један од највећих глумачких нада млађе генерације, први пут обрео у улози креатора сценског покрета. Тај израз у садејству са фантастичном оригиналном музиком Ане Крстајић, духовитим и дубоко промишљеним костимима Биљане Гргур, филигрански обликованим сценским говором Биљане Тодоровић, сценографији Исидоре Илић и Миље Младеновић и светлу Зденка Медвеђа донео нам позоришну магију у којој ће, верујем публика уживати.
Хвала комплетном ауторском тиму што је посветио оволико времена, пажње, маште и љубави овом процесу.(знам да понекад није било лако).
Хвала Веселину Мирићу, Јовани Голубић, Мирзи Јунузовићу,
Хвала Филипу Готовцу на креативно – техничкој подршци дизајна звука.
Хвала позоришту на позиву, прилици и охрабрењу да закорачим у нешто ново и
другачије пуном ногом, слободи коју су ми дали и амбицији коју имају за ово младо позориште.
Хвала Игору Кајмаковићу, Душану Тузланчићу и Миливоју Млађеновићу – тројцу на коме почива и одржава се позориште. Хвала и Ивану Петровићу који је био управник у тренутку када смо почели наш рад на овој представи, а на крају постао једна од њених
основних глумачких карика.
На крају, са оволико људи који искрено воле и стало им је до позоришта, верујем да смо сметали градским седницама и свим осталима који су упоредо користили зграду Центра за културу, те сматрам и верујем да ће тај проблем убрзо решити тако што ће
позоришту дати одвојену зграду и сцену:
јер град може бити град само ако има позориште!

Иван Вања Алач

ИСПРАВКА МИТСКОГ ОБРАСЦА

Одисеј, један од најславнијих Хомерових јунака, а посебно својства његовог лика (неустрашивост, постојаност и довитљивост) и после три миленијума од грчко-тројанског рата и Одисејевог повратка на Итаку и даље заокупљају пажњу уметника. Мноштво је различитих читања Одисејевог лика у Хомеровим спевовима (Софоклове и Еурипидове реинтерпретације, Дантеов Пакао, у којем је представљен као трагични симбол људске знатижеље, Џојсов Уликс где представља оличење модерног човека, итд). Повезницу са митом о Одисеју имају и роман Јежија Анџејевског Нико, те у јужнословенским књижевностима роман Киклоп Ранка Маринковића, као и бројне варијације овог мотива у поезији, ликовној, филмској и другим уметностима. У савременој култури, Одисеј остаје симбол вечног повратка — архетип путника у потрази за изгубљеним смислом, идентитетским обележјем у свету варљивих и лабилних вредности. Симболички, и сам редитељски приступ Ивана Вање Алача пројекту Одисеј у Градском позоришту “Семберија” има одлике извесне “одисејаде”, јер је заснован на тромесечној позоришној авантури, комплексном, страсном и преданом истраживачком раду ауторског тима и глумачког ансамбла који се тицао свих елемената представа: текстуалног предлошка, идеје представе, сценског простора, артикулације глумачког израза и, нарочито, њиховог сценског покрета а који је резултирао високостилизованом, естетизантном сценском игром. Тако су у преосетљивом позоришном процесу настајали и драмски текст који карактерише прелазак границе која дели узвишени, “божански” језички стил и
реалистички, колоквијални говор обичних смртника. У фокусу редитељске опсервације је извесна демистификација Одисејевог лика и божанског поретка, као удаљена, ненаметљива, сатирично обојена и иронијом огрнута паралела са светом у коме живимо ми данас. Истина, Одисеј се вратио на Итаку, након дводеценијског хода по мукама. Међутим, интервенција редитеља Алача и Дивне Стојанов која се тиче деловања митског јунака јесте исправка митског обрасца, у правцу оног што бисмо могли назвати “афирмацијом живота”. 

Миливоје Млађеновић,

Умјетнички руководилац ГП “Семберија” Бијељина