Ријеч редитељке

Када мислим о овој представи, мислим о самоћи, мислим о грчу и кривици која је толика да се са њом живи, једе, спава и прича. Мислим о паралелном свету у коме живе они који су гласници и канали комуникације између загробног света и света живих. На који начин се та два света спајају? Где је тај простор у коме они долазе у контакт?

Софкина љубав према ћерки Мариоли/Марици толика је да се може тумачити и као архетип. Као један од најстаријих и најзначајнијих митова о односу мајке и ћерке; Мит о Деметри и њеној ћерки Персефони коју је отео Хад и одвео у подземље. Деметра се тада у својој највећој тузи повукла од богова и људи те на свет послала неплодност, узроковавши велике неиздрживе катастрофе и за људе и за богове. Одвојити се од свог дара, талента и своје сврхе средство је којим је Софка казнила и себе и цео свет, а који сматрам једнако великом пошасти као неплодност јер и сам дар ствара плодове.

Овај новосковани мит о Софки који илуструје положај савремене Деметре можда и није реална слика њеног живота или њеног карактера, али иде даље од свог архетипа и поставља питање данашњем друштву има ли Софка право на каријеру и дете или је нужно направити избор? Као и да ли ће жена, ако се одрекне талента и тада бити довољно мајка у свом капацитету, заносу и пуноћи или само физички присутна љуштура која се празни, исисава? Сва ова питања опседала су Софку и натерала да о таленту мисли као о проклетству. Проклетству које је наследила од своје мајке, радећи по моделу који је једини имала.

Певаче севдаха доживљавам као мачке које виде у мраку, па нас често узму за руку и спусте дубоко у Хад. Међутим, повратак из подземља је оно што доживљавамо као  катарзу у својој највећој пуноћи и екстази. Када ме је Софка одвела у Хад видела сам мајку која свесно одлази и напушта своје дете, а кад сам се вратила чула сам тишину из уста најбољег певача. Софка ме је казнила натеравши да мислим о неискључивости приликом избора и искључивости осећаја кривице.

Можда ово није прича о Софки Николић, него још један мит о силаску у подземље, па шта коме одатле треба, нека проба да понесе назад.

Соња Петровић

СОФКА НИКОЛИЋ – БИОГРАФИЈА

Софка Николић је рођена 1907. године у мачванском селу Табановић, недалеко од Шапца. Већ као дјевојчица пјевала је по вашарима, а први озбиљнији наступ имала је у једној зворничкој кафани 1923. године. Удала се врло млада за музичара Пају Николића, шефа Великог оркестра, с којим убрзо одлази у Мостар. У тамошњој кафани „Лира”, између осталих, одушевљавала је Алексу Шантића, изводећи његову „Емину”. Након Мостара, у којем је боравила четири године, Софка се настанила у Сарајеву, а када је наступала, не само да је мањкало мјеста у кафани, већ су често и улице бивале закрчене Софкиним обожаваоцима.

Прву плочу са нумерама „Колика је Јахорина планина” и „Кад би знала, дилбер Стано” снимила је са 19 година у Берлину, а своју другу плочу двије године касније у Паризу. Невјероватно звучи податак да је Софка Николић прва жена која је понијела титулу најтиражније пјевачице Европе, а у то вријеме била је други музичар уопште по броју продатих плоча, после италијанског тенора Енрика Каруза.

Убрзо је прешла у Београд, а њено освајање Београда, средином двадесетих година, означило је промјену односа јавности према кафанском пјевању.

Софкине наступе уз цигански оркестар Паје Николића у кафани „Крагујевац” уживо је преносио Радио Београд. Први такав пренос обављен је 11. децембра 1929. године, а због великог броја обожавалаца њене пјесме, често је позивана да наступа у емисијама народне музике. Називали су је „Краљицом Скадарлије”.

Велика је заблуда мислити да је предратна музика била шунд кафанског типа. Кафански живот је био веома богат у тим деценијама и то је више био боемски живот него савремена теревенка. Наравно, било је и кафана у којима је музика била на нижем нивоу, као и данас, али су предњачили прави боемски ресторани.

Софкини велики обожаваоци, али и пријатељи били су и Бранислав Нушић, Тин Ујевић, Густав Крклец, Миливоје Живановић, Чича Илија Станојевић, Добрица Милутиновић… а Софка им није само пјевала, него је била и равноправни саговорник.

Пријатељица јој је постала и „Црна Перла” Џозефина Бекер, која је деценијама касније, говорећи о првом сусрету са Софком, рекла: „Сјећам се када сам је први пут видела и чула у Загребу. Нисам разумела ниједну реч, али сам схватила емоцију, чула сам сваки откуцај њеног срца. Она је моја велика љубав. То је жена која у оно вријеме није гледала што наступам у хаљини од банана. Она ми је дала велику подршку.” Све до 1939. године, Софка је, поред Београда и других југословенских градова, гостовала и снимала у најпознатијим европским културним центрима – Берлину, Прагу, Бечу, Будимпешти, Паризу… са пратећим оркестром од 25 музичара под вођством њеног мужа Паје. Снимила је више од 100 плоча с више од 200 пјесама од којих су најпознатије „Цојле, Манојле”, „Колика је Јахорина планина”, „Кад би знала, дилбер Стано”, „Зоне, мори Зоне”, „Чујеш секо”… Године 1930. чувени амерички музичар Карл Брент Килтон дошао је ради Софке у Југославију како би о њој написао опширну студију.

Нажалост, 1939. године болест је покосила Софкину једину кћерку, седаманестогодишњу Марицу, а Софка се, скрхана болом, повукла са сцене, настанила у Бијељини и наредне деценије провела у туговању. Јавност се накратко подсјетила некадашње звијезде 1968. године, када је о њој снимљен филм. Од некадашње славе остале су само пожутјеле фотографије и једна окрњена грамофонска плоча. То је једино могла да покаже филмаџијама и да им прича о даирама, Скадарлији, о узаврелој Европи, о пјесми… О својој трагедији је ћутала. Успјели су само да је сниме како с букетом цвијећа улази у бијељинско гробље.

Умрла је тихо 1982. године, поново заборављена скоро од свих… Сахрањена је поред кћерке и мужа, у капели на бијељинском гробљу Пучиле.

РИЈЕЧ ПИСЦА

Већ сам насловним одређењем драме „Певање и ћутање Софке Николић” хтео да сугеришем гледаоцу и читаоцу потреби да се сценски захвати драматични преокрет у животу легендарне „краљице севдаха”. Управо отуда проистичу и многа питања, од оних метафизичких, трансцендеталних до питања која намеће дух нашег времена. У Софкином лику ме је занимао „развој гриже савести“ која се јавља као последица посвећености каријери певачице, и њено кајање што се није довољно посветила ћерки, „самооптуживање” и самокажњавање, због тога што је несвесно својим понашањем, можда, утицала на ћеркину болест и смрт.

Овај драматични, унутрашњи раскол читљив је, надам се, у комбинацији Софкиних монолога и дијалога са мртвом кћерком у бесаним ноћима, као и у преплитању са хорским сценама народа који је „оговара”. Софка посвећује време мртвој кћери, јер то није у довољној мери чинила, за њеног живота. Дакле, она није

„померила” памећу, јер у нашој култури, још увек делују остаци веровања у загробни живот.

Сурово-нежна, на моменте црнохуморна, псеудобиографска позоришна повест о изузетној уметници народне музике између она два велика рата, о звезданом успону Софке Николић и њеном наглом прекиду, односно потонућу у ћутање.

Дакле, моја је намера више била да растворим, расклопим, мит о „краљици севдаха“, него да пишем о феномену настанка певачке звезде, нити да сликам речима њену фреску. Тај мит су већ створили медији, односно журналисти прошлог века, а ја сам покушао да допрем до тачке њеног трагизма…

Миливоје Млађеновић

НАПОМЕНА

У процесу настанка драмског текста ПЕВАЊЕ И ЋУТАЊЕ СОФКЕ НИКОЛИЋ аутор је користио сву доступну грађу: интервјуе, новинске текстове,  архивске и музејске документе. Аутор је нарочито захвалан доајену новинарства из Бијељине Петру Илићу, затим аутору блога „Музеј Софке Николић” у чијим је прилозима нашао важан и богат извор података и подстицаја за изградњу драмске приче о Софки Николић, као и Спаси Секулићу, великом поштоваоцу Софке Николић.