Већ неколико сезона у позориштима Србије издиференцирала се тематска целина чији садржај чине проблематика бројних облика насиља над женама, без обзира на њихово животно доба, образовање или имовински положај.
Селектор је онај који бира, сортира, пречишћава… тврди за „Политику” Миливоје Млађеновић, селектор овогодишњег 68. издања новосадског Стеријиног позорја, које ће од 26. маја до 3. јуна протећи у знаку осам представа у такмичарској селекцији и три у нетакмичарском међународном програму „Кругови”. Ослонац током селекторског циклуса била му је заправо парафраза мисли Питера Брука: „Искра живота, месо и крв реалности, мора да буде присутна у сваком тренутку позоришног чина.”
Како и зашто се искристалисао овогодишњи слоган Позорја: „Човечност – успони и суноврати”?
Управо у време када је започео нови селекциони циклус Стеријиног позорја, свет је напустио Питер Брук, највећи позоришни визионар, друге половине 20. века. Његове снажне мисли одјекивале су, логично, у целом позоришном свету, па се наведена Брукова мисао некако наметнула сама од себе. Упућује нас на саму есенцију позоришног феномена, на идеал којим сваки озбиљан позоришни стваралац тежи, а одражава и суштину тенденција Стеријиног позорја. Што се слогана овогодишњег Стеријиног позорја тиче, он је, такорећи кључна мисао одабраних представа, али и већине овосезонске продукције.
Шта ћемо гледати на предстојећем Позорју?
Видећемо духовно посрнуће протагонисткиње у бањалучкој „Госпођици”. Презир лажног морала и малограђанштине у опери „Деца”, где глумци и оперски певачи, играју свој доживљај људског бола и радости, посртања и успења. Настојање да се језиком обујми сва комплексност људског рода, појединачних житија обичних смртника у „Ноћној фрајли”. О поразу човечности говори и „Покојник”, у којем се представља жесток обрачун са лажним друштвеним моралом, лицемерјем, корупцијом, лоповлуком. Трагизам и неспокој владају представом „Успаванка за Алексију Рајчић”, која прича о злочину почињеним услед немоћи да се жена одупре мужевљевом злостављању. И „Yанкее Росе” приказује упечатљиво пошаст нашег времена, све што је супротно од човечности: незајажљивост, безосећајност, распад породице, комерцијализацију, медијска манипулацију. Сурову истину о траумама рата, о злочину против човечности као виду најпогубнијег извитоперења ове моралне категорије сведочи представа „Што на поду спаваш”. Мешавина наивног дечјег погледа на свет, искуства зрелог доба и језика науке творе чудесну и поетичну лепоту драмског текста Тијане Грумић „52 херца”. На тој подлози настаје моћна и визуелно раскошна представа која се догађа свуда: од дна мора до космичких висина… Замените човечност речју која је синоним и шта ћете добити? Људскост, моралност, племенитост, честитост, узвишеност, праведност, саосећајност, мирољубивост…
У интервалу између два позоријанска издања одгледали сте 57 представа. Каква је, по вама, слика позоришне Србије између два фестивалска издања?
Нема радикалнијих промена. Наставља се практично тренд који влада већ неколико сезона: поставка класичних комада, често радикално иновирана, реконструисана или деконструисана, сагледана у новом савременом светлу, иновирана, актуелизована. Присутна су у нашој позоришној пракси и драмска истраживања у подручју личног идентитета у односу на колективне идентитете и друштвену заједницу, на породичном, националном нивоу. Нека од позоришних остварења наметнула су својом дијалогичношћу и полемичку усредсређеност на болна питања савремености, као што су: мигрантска криза, ауторитарни режими, ангажоване представе у смеру „зелене” иницијативе, социјални положај радништва у свету крупних капиталиста (остати овде или отићи, исповест лекара „гастарбајтера”, на пример) и својим дејством указала на њихов позоришни потенцијал.
Одгледали сте чак 32 праизведбе оригиналних домаћих драмских дела. Какав је статус српске драме у региону, Европи и шире?
Дуго немамо, не на Позорју него у нашим позориштима уопште, нова драмска дела наших на овом фестивалу раније одликованих писаца. Ноту оптимизма уливају драмски писци млађе генерације: Тијана Грумић, Димитрије Коканов, Ђорђе Косић. У региону су присутни опет Коканов, Грумићева, Милан Марковић Рамшак, Маја Пелевић, сада и Јелена Кајго.
Какав је тематски распон изведених представа? На чему почивају нова драмска истраживања?
Неки виде Стеријино позорје као конзервативну утврду. Да, али не виде да оно има сензоре за најмодернија позоришна трагања. Додуше, она не стигну сва одмах до Стеријиног позорја, али су добар знак. Тематски распон изведених представа разнородан је и стваралачки инвентиван, драмски и театарски провокативан. Већ неколико сезона у позориштима Србије издиференцирала се тематска целина чији садржај чине проблематика бројних облика насиља над женама, без обзира на њихово животно доба, образовање или имовински положај. Проблематика статуса жене у патријархално уређеном друштву, домет и обухват истинских промена у тој области, могућност самореализације жене изван традицијом додељених улога, и даље су широко поље за огледање драмских писаца. Проблем насиља над женама у породици и њихових права у друштву, нажалост и даље је горућа тема на овим, и не само овим просторима. Значајан део драма имају у основи актуелизацију или инспирацију налазе у интертекстуалним везама с мотивима из светске и домаће драмске књижевности или им је у основи биографска, аутобиографска грађа или псеудобиографија јавних или историјских личности: Григорије Божовић, Милица Стојадиновић Српкиња, Јосип Броз Тито, Алекса Шантић, Геза Чат… Та драмска истраживања почивају на општеприхваћеним биографским чињеницама или се формирају као комичке и пародичне персифлаже националне историје или феномена савремености (фабрика „Црвена застава”).
На рачун селекције могу се прочитати бројни спорни коментари, посебно на друштвеним мрежама. Највише због изостанка представа: „Развојни пут Боре шнајдера” Александра Поповића ЈДП-а ,односно „Беснило” Борислава Пекића, Сомборског позоришта?
Стеријино позорје, нити иједна озбиљна институција духа, не могу да се равнају према ставовима израженим на друштвеним мрежама, иако не потцењујем њихов значај као облик комуницирања. Естетска вредност представа је релативна, променљива величина, зависи од чина атрибуције: у овом случају од склопа и оквира у ком се вреднује, односно скупа од 70 представа које сам гледао у селекционом поступку. Према томе, апострофиране представе свакако садрже у себи вредне, непорециве особине и елементе, али извесно и понеки детаљ који сведочи о неизграђености и недостацима. И још да додам: десетина представа је такође поседовала неспорне естетске вредности, па шта ћемо сад с њима. Надметање у сфери уметности, а нарочито позоришта, заиста никада не може бити до краја објективна слика презентованог.