Овогодишњи Јоакимфест отвара представа „Хасанагиница”, резултат копродукције Народног позоришта Републике Српске и Градског позоришта „Семберија” из Бијељине. На који начин је ова сарадња обогатила представу и допринела њеном досадашњем успеху?
Само да додам: у представи играју и троје глумаца СНП Нови Сад, иако СНП није званично копродуцент. Има пуно разлога да копродукције сматрамо будућношћу позоришта. Пуно оне доносе. Квалитет, сигурно. Провјетрава се свако позориште, хладе се сујете, убија се она мрачна страна позоришта као институције, онога о чему се не прича изван еснафа. Мање се робује предрасудама. Роди се на моменте и нека такмичарска атмосфера, у најљепшем значењу тог израза. Знате како се у животу некад слатко испричате са тотално непознатом особом. Тако је и са партнером на сцени; кад с неким играте први пут а имате рецимо 30 година стажа, можда ријешите нешто што са људима који вас свакодневно окружују нисте могли. Откријете и покажете новог себе. Плус чињеница да представа копродукцијом добије више паралелних живота.То је добро за сваку представу, поготово тамо гдје има мало позоришта и мало играња, као код нас.
„Хасанагиница” Љубомира Симовића је написана 1974. године и извођена је у најзначајнијим позориштима на југословенском културном простору. Шта Вас је највише инспирисало да баш ово дело представите позоришној публици?
Ја сам дуго био одсутан као аутор из позоришта. Имао сам времена да размислим и о себи, као и да са стране, без ичега што ме ограничава мислим и о позоришту, и о позоришту код нас и о томе шта ја хоћу. Иако данас позориште иде у једном, можда другачијем правцу, ја и даље, крајње лично, проналазим највеће задовољство у сценском тумачењу пишчевих идеја. Чишћењу комуникационих канала на релацији писац-гледалац.
Сви глумци који су са мном радили, имали су прилику да извагају моју тезу да је штриху најчешћи узрок тренутно одсуство знања, енергије или времена. Еј прескочи, то ћемо да штрихујемо. Ето, Шекспир има вишка и грешака, па само чека да га ја у Бијељини обогатим, оплеменим, прецртам и допишем, да бих био почашћен фразом: “ново,
снажно и интелигентно тумачење класике”. Ако желим са сцене нешто да кажем, пробаћу то да кажем Шекспировим ријечима. Кроз његов зарез. Мени је то изазов. Неко мора чувати и ту линију у драмском позоришту, ма колико то тренутно било непопуларно. Мислим да се редитељско ауторство снажно може и тако остварити. Халил Џубран у Пророку каже, парафразирам: “Није свака дрскост храброст, и није свака њежност кукавичлук”. Ја себе сматрам недостојним да причам о Љуби Симовићу. Чак и да га хвалим. Он је планина нашег позоришта, ја сам камичак. Зато мени Хасанагиница и јесте била идеална подлога да својим изражајним средствима кажем, између осталог, и шта мислим о позоришту данас.
Да ли постоји неки тренутак или аспект процеса рада на представи који је на Вас оставио посебан
утисак?
Неких се баш радо сјећам. Кад неколико глумаца дође на прву читаћу пробу и зна пола текста напамет, а да им то нико није тражио. То је, прије 50 година и данас, фасцинатно. Кад Рацо Кнежевић устане од стола, у некој раној фази рада, и каже: малопре да смо укључили микрофоне, имали бисмо сјајну радио драму, само то немој нипошто да им кажеш. И кад смо на генералну пробу увели неколико десетина ученика првог и другог разреда средње, и свјесно им нисмо забранили телефоне. Сједио сам иза њих и више од пола представе гледао њих, а не представу. Фасцинантно искуство. Нико два сата није додирнуо телефон. Неки су брисали сузе. То су генерације које нису прочитале 50 књига у животу, од тога пет својом вољом. Они, за које озбиљна истраживања кажу да им је пажња 7-11 секунди, а и тад
само уз атрактиван наслов и добру фотографију. Тог момента вас баш буде брига шта ће било ко написати о представи, да ли ће икада отићи на неки фестивал или бити награђена. Тад вјерујете у снагу умјетности, ма како то некоме звучало патетично.
О „Хасанагиници” се писало више него и једној другој балади наше народне књижевности. Шта
мислите да ову баладу чини тако привлачном и ванременском?
Искрено вјерујем да је људска раса добра и онтолошки екстравертна, ма како нам се чинило да савремена цивилизација показује другачије. Не мијењају се људска осјећања кроз вијекове, мијењају се само њихове манифестације. Зашто би иначе успутна породична трагедија неке обичне жене, негдје на крају свијета, трајала 450 година и била преведена на xy језика,а код нас у позоришту само ова драматизација функционисала беспријекорно пола вијека. У овој трагедији нема убистава, нема насиља, нема псовке, нема рата, нема богова. Нема великих тема ни великих ријечи у коријену трагедије. Само груба чињеница: Не дам ти дијете, ниси га заслужила. И смрт од бола у души. А емотивне реакције гледалаца су деценијама исте. Зато и мислим да људи нису успјели да убију добро у себи, ма колико се у томе трудили.
Представа је изазвала сјајне реакције публике, а и сами сте истакли да „она има свој живот у свим
градовима где игра”. Да ли је „Хасанагиница” заправо својеврстан доказ да класични комади и
теме и даље имају снагу да привуку пажњу садашње јавности?
–Наравно да имају. Све може привући пажњу и побудити и осјећања и размишљање, само ако је исказано правилним, прикладним и интересантним сценским средствима. Вјерујем у баш тај редослијед. Ја не знам како се то сједне и “адаптира” класик. Па сама чињеница да ми говоримо реченичним нагласком 21. вијека, да тако ходамо, спавамо, радимо, да било коју мисао читамо са свим сазнањима, радошћу и болом свакодневице-зар то није то?
Нема класик вријеме о којем прича, вријеме у којем је написан и вријеме у којем се игра. Он је у домену квантне физике, он сам зна тачке у којима се вријеме и простор додирују. Има тих ствари у класицима, које се неће никад промијенити, док слово на планети буде постојало. Они су и инспирација, и путоказ и дио умјетничког ДНК једног народа и једног језика. Наравно, нису класици почетак и крај позоришта. Широко је позориште, прешироко. Као огромна, праисконска ријека која у одређеним околностима набуја и излије се у десетине привремених отока. Мали народи, племена која не иду даље од својих микростаништа, у стању су да неку отоку прогласе главним током, да неку ствар коју поплава случајно изнесе из главног тока, прогласе светињом и да се тој заблуди клањају годину или десет. Онда остану у чуду кад та вода једно јутро пресуши. Е мени само то понекад засмета. Упорно садимо германски и неке друге пелцере у ову нашу балканску и медитеранску земљу. Они се осуше , а ми их опет посадимо, и у томе нам прође десет, петнаест година. Волио бих да се мало одморимо од употребе ријечи “процес” у позоришту. Или барем да размислимо да ли га можда свакодневно имају и пекари, рудари, пилоти. Друштво занимају наши финални продукти. Оџачар је гарав, умјетник рови по дну сопственог желуца док ствара. Или то прихваташ, или промијениш посао. Не телалиш дан и ноћ о томе. Не стављаш то у центар представе. Јер, кад погледате оне које с правом вријеме назвало великим редитељима, видјећете да у њиховом раду нема насилног помодарства, ни жеље да их неко прогласи актуелним, само захваљујући форми. Никад велики редитељи нису омаловажавали ни литерарни предложак ни публику. А и како би, кад су им то два основна стуба славе. Свод редитељског талента се на њих ослања, не може лебдјети у ваздуху. Ми већ дуго имамо неку фриволну, најчешће фестивалску микроклиму и нпр, са друге стране, најгледанији, озбиљан београдски репертоар у цјелини. Живе као два парадокса, два паралелна свијета који се не додирују, и сви се правимо да то не примјећујемо. Наравно нисам искључив, има разних Фестивала и фестивала, Позоришта и позоришта, Представа и представа, али само скрећем пажњу на нешто јако уочљиво, а гурнуто је под тепих умјесто конструктивне еснафске приче са гледањем у очи. Сад бих овдје требао да баш у том контексту похвалим Ваш фестивал на који се ово стварно не односи, али ће испасти да се шлихтам селектору (смех). Без шале, могао бих са пуно аргумената да Вам нахвалим фестивал, али свако добронамјеран то може и сам да види. И да направим круг на почетак питања: наравно да за класике увијек има мјеста у позоришту. Људска душа подсвјесно одређује и чега је жељна и шта сматра лијепим. Тешко мозак може да преузме ту функцију. Да је супротно, рачунар би одавно био мјерило доброг у умјетности. Он може да прочита све књиге овог свијета за једно пријеподне. Па опет не пресуђује и не трасира правце умјетности. Срећа наша.
Шта је за Вас добра представа?
Кад представу воли публика, кад о њој респектабилна критика има лијепо мишљење и кад је сваки учесник у њој воли и радује се сваком игрању.
Кад само једно од ово троје постигнете, имате пуно оправдање зашто сте је поставили на репертоар. Пробати да постигнете све троје у оквиру једне представе, је трагање за позоришним светим гралом. Најчешће тешко достижно. Разлоге дјелимично потражите у претходним одговорима.
За билтен ЈОАКИМФЕСТА разговарала Јелена Мутавџић
ИЗВОР: УРЕДНИШТВО ЈОАКИМФЕСТА
