Гледао сам скоро све што је понуђено у овој позоришној сезони, а то је преко 40 представа по делима домаћих драмских аутора или ауторских пројеката.
Пандемија је ослабила имунитет позоришног организма. Ипак, Стеријиног позорја у Новом Саду ће бити и ове године, и то од 18. до 26. јуна. У такмичарској селекцији овогодишњег 66. Позорја, биће изведено десет представа, што је својеврсни преседан. У свим представама, како је приметио Миливоје Млађеновић, актуелни селектор највећег домаћег позоришног скупа код нас, као да се чује поклич „Злу времену, упркос!”
Да, упркос прекору који се може изрећи, било је позоришта која су имала изузетно богату, динамичну и уметнички вредну позоришну сезону (Београдско драмско позориште, Народно позориште у Нишу, Српско народно позориште, Деже Костолањи из Суботице) и у којима су се догодиле и важне представе рађене према делима домаћих писаца. Сва та позоришна прегнућа су велики уметнички подухвати, мерени спрам времена у ком су настали. Отуда и вишезначни слоган „Злу времену, упркос”. Тиче се та максима и продукционе, али и садржајне, идејне стране овогодишњег Позорја, јер зла и тешка времена овде трају одвајкада. Предложио сам управи Стеријиног позорја да се начини тај, како га зовете, „преседан”, да се уместо девет представа колико је уобичајенo, ове године изведе десет у званичном програму, да после царства полутаме позорнице и тишине позоришне дворане, завладају светлост и аплаузи. Осим тога, већина представа у такмичарском програму је камерне природе, сасвим очекивано, па се овим проширењем пружа ипак могућност да више публике жељне позоришта присуствује Стеријином позорју као крунској манифестацији српског театра.
Који је заједнички именитељ позваних представа? Односно, којим смерницама сте се управљали приликом селекције?
Доминантном цртом селекције постало је зло етичка категорија о којој се нерадо отворено разговара, а која се увек приписује другом. Тај проблем се у ових десет представа испитује на различитим равнима. Од зачетака злог у његовим наизглед безазленим облицима као што је кич до озбиљних девијација у виду властољубља, насиља па и до опаког братоубилаштва и покоља у име народа. Вирус који нас је поклопио, последња нам је опомена да се дозовемо памети, људскости и испитамо одакле то зло, да ту клицу пронађемо у себи самима и потражимо лека за „болести моралне” (опет Стерија опомиње!). А што се тиче смерница, била је само једна: уметничка вредност позоришне представе. Сви други заводљиви критеријуми: атрактивност форме, провокативност садржаја, субверзивност идеје, иновативност, модерност, укључени су у ту основу. Наравно, поврх свега би морала бити нова, најновија српска драма. На то обавезује мисија Стеријиног позорја: да се стимулише, гаји и унапреди домаћи драмски писац. Његовом зрењу служи и стални конкурс за нови драмски тескт.
Пандемија је утицала и на сам уметнички процес настајања представа, на режију и драматургију. Појасните нам своју тврдњу да је вирус индиректно диктирао и драмско писмо?
Поменуо сам већ једну последицу короне ‒ камерност форме. То је рационална одлука позоришних управа: мањи ансамбл, мањи ризик од заражавања. Друго, камерне представе су, углавном, мањег буџета. Кружи анегдота како управници неће да читају нове драме савремених писаца ако захтевају више од четворо извођача. Разумем кад такав став провејава из оних малобројних позоришта која живе од благајне, али не разумем субвенционисана државна, односно градска позоришта.
Драматизације романа заузеле су половину овогодишње такмичарске селекције?
Као жанр, роман је одувек привлачио позоришне људе. Таква је природа романескне форме, има све одлике које жуде да буду проверене на позорници, којима се надахњује: сценичност, дијалог, поезију, чини се да може да захвати тоталитет живота у формату позоришта. У овогодишњем програму представе настале поступком традиционалне драматизације (као „Дервиш и смрт” или „Шиндлеров лифт”, на пример), или романом као „материјалом” само инспирисане за представу (као „Ако дуго гледаш у понор”) или романом „удешеним” за позорницу као таквим, са свим његовим токовима, рукавцима и меандрима, временским скоковима („Тихо тече Мисисипи”), говоре да позориште после свих драмских, новодрамских и постдрамских опита, трага за новим изразом.
Позориште нас посматра кроз време. Колико сте одгледали представа између два фестивалска издања?
Гледао сам скоро све што је понуђено у овој позоришној сезони, а то је преко четрдесет представа по делима домаћих драмских аутора или ауторских пројеката. Видео сам континуитет доброг позоришта у центрима који су нас на то навикли, али и лепа изненађења као што је Регионално позоришту у Новом Пазару. Потом се немало чудио како нека позоришта озбиљног буџета, немају уопште продукцију током целе године. У рискантне, а увек вредне подухвате постављања савремених драмских аутора, нарочито оних чија се дела први пут огледају на позорници, улазе Српско народно позориште у Новом Саду, позоришта у Нишу и Ужицу. Забрињава одсуство нових дела наших расних драматичара и живих класика, па и класика српске драме. Уочава се већ неколико сезона, укључивање Битеф театра у токове домаће драматургије, али на специфичан, битефовски поетички и стилски профилисан начин. Збуњује потпуно одсуство домаћег драмског писца у репертоару Народног позоришта у Београду, али то ће, бар према најавама, бити обилато надокнађено у скорије време.
Такмичарска селекција Позорја
Селекцију 66. Стеријиног позорја чине представе: „Госпођа министарка” Б. Нушић, режија Татјана Мандић Ригонат; Хрватско народно казалиште „Ивана пл. Зајца” Ријека, „Дееобе”, Добрица Ћосић, режија Југ Радивојевић; СНП Нови Сад, НП Ниш, НП Приштина са седиштем у Грачаници; „Витезови лаке мале”, ауторски пројекат Андраша Урбана, позориште „Деже Костолањи”, Суботица; „Кус петлић” А. Поповић, режија Милан Нешковић; НП Суботица; „ Дервиш и смрт” М. Селимовић, режија Дејан Пројковски; НП Републике Српске Бањалука; „Радио Шабац” текст и режија Олга Димитријевић, Шабачко позориште; „Ако дуго гледаш у понор” , према мотивима истоименог романа Енеса Халиловића, редитељ Златко Паковић, Регионално позориште Нови Пазар/Културни центар Нови Пазар;
„Велика депресија” Филип Грујић, режија Марко Челебић, СНП/Центар за развој визуелне културе Нови Сад; „Тихо тече Мисисипи” Владимир Табашевић, режија Ивица Буљан, БДП; „Шиндлеров лифт” Дарко Цвијетић, режија Кокан Младеновић, Камерни театар 55 Сарајево.
Извор: ПОЛИТИКА
