Најмлађој публици на сцени је оживио њихове омиљене јунаке, телевизијску забавља кроз емисију “Као код своје куће”, а позоришну је кроз своје улоге у бијељинском позоришту Семберија и насмијао, и расплакао, али и натјерао да се замисле. Бијељински глумац Ненад Благојевић за НовиГлас говорио је о свом позиву, породици и животним изазовима и плановима.
Ненад Благојевић дио је прве класе професионалних, школованих глумаца у Бијељини. Глуму је завршио 2010. године на Слобомир П универзитету, у класи глумице Љиљане Благојевић, када у Бијељини није било ни наговјештаја о оснивању позоришта.
Глуму је уписао из жеље да настави оно што је његов отац, аматерски глумац Зоран Благојевић, започео.
Од академије до оснивања ансамбла и прве представе градског позоришта у Бијељини прошло је 11 година, за Ненада дугачак и трновит пут.
“Много је тога што сам урадио за скоро 15 година професионалне каријере, али има тога још пуно да се постигне. Најпоноснији сам на то што нисам одустао да се бавим глумом кад није било ни наговјештаја да ће се отворити позориште у Бијељини, као што су многе наше колеге то учиниле. Иако сам имао прилику да радим и живим у Београду, одлучио сам да се вратим у свој родни град и да будем дио историје. Интуиција ме није преварила, успјели смо, направили смо оно због чега сам и уписао глуму сад већ давне 2006. Године”, започиње причу за НовиГлас Ненад.
Од прве представе Градског позоришта “Семберија”, чијег је ансамбла Ненад дио, прошле су три године. На репертоару је петнаест представа. На питање да ли је задовољан оним што су постигли за три године, Ненад одговара:
“Позориште наше насушно”
“Петнаест премијера уопште није занемарив број када узмемо за примјер да много већа позоришта за сезону имају двије до три премијере. Једини проблем је што је наш ансамбл мали и броји само седам глумаца, тако да смо сви у већини представа, наравно има и гостујућих глумаца који уносе нову енергију и размјењују своја искуства са нама, што нам наравно изузетно значи јер ми имамо ту срећу да наш посао није од 7 до 15ч”.
Свака нова представа је ново искуство и ново учење.
“Сваки пут кад радимо нову представу, крећемо од почетка, као да смо први пут стали на сцену. Зато мислим да нећемо брзо досадити нашој публици, док не дођу нови и млађи глумци. Публика је најбољи показатељ да ли смо добро урадили неку представу или нисмо. Наравно, неке представе су посјећеније, неке мање, у суштини то је најбоља реклама, што би рекао наш народ “од уста до уста”, каже за НовиГлас Ненад.
Мали људи, велика одговорност
Дио каријере Ненад је провео у позориштанцу “Маслачак”, играјући представе за најмлађу публику. Осврћући се на тај период живота и каријере, Ненад истиче да су дјеца најискренија публика и да је игра за дјецу и за одрасле неупоредива.
“То је толико слично, а са друге стране неупоредиво! Зашто? Зато што су мали људи, како их ја зовем, најискренија публика и са њима мораш опрезно, не можеш их преварити. Сматрам да су они најбољи показатељ да ли сам нешто добро урадио или не. Због тога су представе за дјецу велико искуство за сваког глумца, моја срећа је да сам одиграо више од 3000 представа за малишане, и научио много тога што ми је помогло у наставку каријере”.
У разноврсној каријери, окушао се и на великом платну.
“Серије и филмови су добри за сваког глумца, не толико због глумачких искустава, него више због публике. Наш народ воли да види познатог глумца на сцени, то их привлачи и самим тим продужава живот свакој представи. Представа има свој вијек трајања а он зависи од публике”, искрен је Ненад.
Поред рада у позоришту, дио је и емисије “Као код своје куће” која се емитује на БН телевизији.
“То није класична водитељска улога, више глумачка. Наташа Иванчевић, Деан Батоз и моја маленкост имамо своје задатке који су засновани на сукобу и да заокруже радњу, гости који нам долазе су препрека у нашем сукобу. Ова емисија је исто велико искуство јер има доста импровизације, зато што нас гости не знају лично и свако другачије реагује. Понављам, телевизија је добра реклама за сваког глумца.”
Породица прије свега
Када се свјетла позорнице угасе, Ненадова омиљена улога је улога оца и супруга. Са супругом Тањом је у срећном браку пуних 13 година и поносни је тата троје малишана, Теодоре, Зорана и Марка.
На питање како његова дјеца реагују на глумачко стваралаштво и какви су коментари породице, Ненад одговара:
“Искрено, хтио сам одмах на почетку да кажем да сам најпоноснији на то што имам троје дјеце и што сам у срећном браку. Али, прво сте ме питали за каријеру (смијех). Теодора и Зоран су гледали све представе за дјецу у којима сам играо и они су били моји критичари, у смислу “тата овдје си добар, ово ниси баш најбоље урадио, можеш ти боље” итд. Сад су у вакууму, прерасли су комаде за дјецу, а још су мали за цјеловечерње представе. Надам се да ће потрајати све наше представе док они не буду имали довољно година да их могу гледати. С друге стране, Марко је најмлађи и он има 4 и по године. Није имао ту срећу да ме гледа у представама за дјецу – да не лажем, јесте једном као беба,тога се свкако не сјећа. Али зато кад ме види на телевизији реагује са ” ено мог тате”. И обавезно ме пита како сам успио да уђем у телевизор (смијех).”
“Дедер глумац…”
Бити глумац у Бијељини, граду који донедавно није имао ни позориште, је изазовно и другачије на много начина, каже за НовиГлас Ненад.
“Људи који те не познају лично, а гледали су те негдје, на тв-у или у позоришту, понашају се као да се добро познајете и, по аутоматизму иде она “ајде глумац, кажи нешто смијешно”. Треба много воде да протекне да би позориште у Бијељини добило сталну публику, велики ансамбл и престиж у региону. Ми то вјероватно нећемо доживјети, али неке следеће генерације вјероватно хоће”, искрен је Ненад.
Жеља му је да током каријере одигра Хамлета или Раскољникова.
“Волио бих да одиграм те улоге док сам још у годинама да их могу играти. Ове године пуним 40, а познато је да су ови ликови млади момци. Мислим да сваки глумац машта о томе, али само ријеткима се испунила та жеља”.
С друге стране, признаје да је скроман по питању планова.
“Волио бих да средим своју викендицу на селу у наредних неколико година и да тамо проводим слободно вријеме (осмјех). Мислим да је ова брзина живљења у граду уништила креативност и сталоженост у сваком човјеку, поготово у нама глумцима”.
Извор: Нови Глас
