Дивна Стојанов, Одисеј, стварање хероја,
редитељ Иван Вања Алач, Градско позориште „Семберија“, Бијељина
„Ово није наша прича“, гласи последња реплика у представи Одисеј, стварање хероја. Том реченицом синови митских јунака Тројанског рата саопштавају Палади Атини чврсту решеност да, поучени судбином отаца, не желе да учествују у новом крвопролићу које су им наменили олимпски богови. Но да ли баш богови, поготово они с Олимпа? У њих данас више нико не верује, а и они сами ће у представи посумњати у властиту егзистенцију и своје божанске моћи, осећајући да долазе нова времена и да ће их заменити друга божанства. Уосталом, драма Дивне Стојанов се и не бави њиховом судбином. Списатељицу занима како је препредени и не увек часни преварант Одисеј постао знаменити херој. Интересује је како се овај лик из античког мита, посредовањем Хомера, временом пробио кроз различите, често контрадикторне интерпретације, и позиционирао се као симбол ове цивилизације. Како је његово лукавство постало императив који нам одређује стварност.
Списатељица причу развија по ивици ножа. Наизглед по образцу приповедања Броја један из стрипа о Алану Форду и духовитим реинтерпретацијама добро знане повести, она заправо поставља замке и вешто плете фину мрежу саткану од ироничног односа према миту, од карикирања ситуација које су предања сместила у нашу културну матрицу, али и од коментара који долазе из наше епохе а утемељени су у актуелном искуству. У овој драми нема ни богова ни хероја. Ако су древни митови богове конструисали по људском моделу, и ако код Грка хероизам јунака у себи садржи слабости човека, онда ће ова драма врати мит на реалну меру нама познатог и онога што једино можемо да разумемо – на меру нас самих.
Списатељица је доследна и радикална: у истој сцени се, тако, код ње одвија дијалог између драмских ликова Одисеја и Атине, али и богиње и хероја (који ће то тек постати), да бисмо намах овај сукоб препознали и као диспут између жене и мушкарца, а на концу то постаје расправа између двоје глумаца који на различите начине доживљавају конкретну сценску ситуацију. Једноставни образац преузет из мита постепено се развија и добија обрисе препознатљиве стварности, али нас у исти мах води и даље – из легенде у властити живот. Или, нушићевски, у манама драмских јунака ми препознајемо властите слабости.
Вања Алач је разумео да текст подразумева иронијску дистанцу, али и да му је списатељица обезбедила простор за размаштавање театарске игре. Сложеност драмске приче он привидно сценски поједностављује користећи наизглед сведена средства. И баш као што је у драми све могуће, и редитељ све написано чини сценски уверљивим, па и Одисејев тријумф у Полифемовој пећини (поигравајући се театром сенки), и силна Улисисова лутања морима (елементима луткарског позоришта), и бродоломе и Одисејеве авантуре – у чему му помаже аутор сценског покрета и асистент редитеља Теодор Винчић. Све ово постаје могуће јер редитељ верује глумцима, има поверења у њихову машту и оправданост акција које им је поверио. Темељ сценске чаролије глумачки је поставила Исидора Давидовић – као Атина, али и као нараторка. Уз њу су били Вања Кртолина, Иван Петровић, Милица Вокић, Ненад Благојевић, Михаило Максимовић и Никола Ристић
Својом игром они су омогућили да реплика „Ово није наша прича“ с краја представе добије још једну димензију. Да је препознамо и као поклич данашње младежи која нема намеру да ходи стазама родитеља, нити се мири са судбином коју им је наменила прича богато зачињена митом, прича коју су смислили актуелни, такође привремени богови. Да ли се овом реченицом завршава бијељинска представа? Не, наравно, јер би овакав завршетак био плакатски баналан. Младеж се овде повлачи у дубину сцене, а на просценијуму остаје Атина. У рукама јој је Одисејев плашт, симбол свих атрибута које је мит подарио овом хероју. Привидно невиним а сугестивним погледом Атина нам нуди плашт. И ту је крај. Светла се гасе. А нама остаје да се присетимо да је, за разлику од бога рата Ареса, Атина била богиња мудрости и праведног рата. Својом понудом она, међутим, не афирмише мудрост него рат. Има ли данас праведних ратова? И ко, уосталом, у садашњем свету још верује у мудрост. Време је, дакле, за ново преиспитивање митова. Али и наше храбрости да се с њима суочимо.
